Od predsednika Vučića nisam čuo ništa novo da nam je kazao u Patrijaršiji u vezi Kosova, bar u odnosu na ono što sam ranije čuo u medijima. Nije ponudio nikakvo rešenje, a crkva je opet ponovila i apelovala da se ne žuri sa rešenjima…kaže vladika za Serbian Times

Vladika Novogračanički i Srednjezapadnoamerički Longin ugostio je ekipu Serbian Timesa u manastiru Nova Gračanica i odgovarao na sva goruća pitanja vezana za srpski narod u otadžbini i rasejanju. Za razliku od najvećeg dela visokog crkvenog establišmenta, vladika Longin je vrlo otvoreno govorio o spornim temama vezanim za Kosovo, gostovanje predsednika Vučića u Patrijaršiji tokom Sabora SPC, odlukama Sabora pravoslavnih crkava na Kritu, liturgijama na engleskom jeziku i mnogim drugim.

Tema kojom smo otvorili intervju jeste ona vremenski najbliža, Crkveno-narodni Sabor koji će se narednih dana )13-16.jul) odigrati u njegovoj Eparhiji, kom prilikom će se obeležiti i 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve. Dolazak na Sabor potvrdio je patrijarh Irinej, sve vladike SPC sa američkog kontinenta, a očekuje se i nekoliko vladika iz domovine i rasejanja…

-Pred nama su veliki događaji za naš narod ovde i našu crkvu, a to dvoje je po meni jedno, jer narod je crkva i obrnuto. Obeležavamo 800 godina autokefalnosti naše crkve koju je izborio Sveti Sava još 1219.godine. A zasedaće i Crkveno-narodni Sabor, koji je redovni petogodišnji događaj koji smo ove godine spojili sa proslavom, kao i sa danom Svetog Mardarija. Ovaj vikend o Petrovdanu biće nadam se radostan i značajan za nas. Obeležićemo ga u dva manastira, Sv.Save u Libertivilu koji je najstariji naš manastir i najznačajnija naša kuća na ovom kontinentu, i ovde u Novoj Gračanici. Verujem da ovo neće biti običan događaj u kalendaru, već onaj koji će dati smernice u smislu kuda i kako dalje. Pored redovnih izveštaja, koji su za običan narod pomalo dosadni, mnogo je važnije to susretanje ljudi, razmena mišljenja i zajednička molitva. Kao i plan koji Sabor treba da donese o budućnosti naše crkve. A plan može biti samo veća aktivnost, rad sa omladinom, pomoć ljudima da sačuvaju svoj identitet, da izbegnu otuđenja razne vrste, što se naravno dešava u životu van matice. Imaćemo puno gostiju, vladika, biće tu i naš patrijarh. Očekujemo i zvanice iz drugih crkava, značajne sveštenike iz Evrope kao što je doktor Vojo Bilbija…

Mudri političari kojih je bilo ranije a nadam se da će ih biti i danas, nikada nisu pokušavali da crkvu smeste pod nekakav stranački šator, jer je crkva lađa koja plovi i na kojoj ima mesta za sve ljude, ako veruju u Boga i vole svoj narod

Vladika Longin

Sama reč sabor, sabornost, podseća na nešto smo čini se pomalo izgubili u prethodnih 800 godina. Šta je ono što treba da čuvamo i baštinimo, a šta ono što treba da iskorenimo i zaboravimo u budućnosti?

-Sabori su bili naša tradicija kroz celokupnu istoriju i u neka normalnija vremena na njima su se rešavala značajna pitanja kada je reč o crkvi, politici i narodu. I kad je narod probleme rešavao na Saborima bilo je puno bolje, to znamo iz istorije i svedočenja naših starih. Svedoci smo našeg neveselog danas, kada su tzv. demokratija ili raznorazne diktature, nametanja lidera i političkih partija razbili tu sabornost. Ona podrazumeva skup svih slojeva, staleža, političkih opredelenja. Na Saborima je vođena briga o narodu imajući u vidu i uvažavajući različita mišljenja i stavove. Crkva je imala značajnu ulogu u tom okupljanju jer nije stranačka ni politička nego narodna i otadžbinska organizacija. Mudri političari kojih je bilo ranije a nadam se da će ih biti i danas, nikada nisu pokušavali da crkvu smeste pod nekakav stranački šator, jer je crkva lađa koja plovi i na kojoj ima mesta za sve ljude, ako veruju u Boga i vole svoj narod, spremni su da se žrtvuju za njegovo jedinstvo i slogu. I takvi sabori nama nedostaju, jer je na njima narod vodio odlučujuću reč. Neko bi u takvim situacijama bio predsedavajući, ali bi kao i svi imao pravo na samo jedan glas, što je bila suštinska demokratija.

Nedavno smo zajedno imali prilike da na Vidovdanskoj Akademiji ovde u Čikagu slušamo “Nebesku liturgiju” vladike Nikolaja u izvođenju oca Voje Bilbije. Na žalost, onaj turobni, prvi deo te proročanske poeme smo kao narod ispunili…Šta je potrebno da se desi da bi dosegli i onaj njen srećni epilog?

-Tekst “Nebeske liturgije”, koji je Sveti vladika Nikolaj pisao u logoru Dahau, je proročki tekst, a naročito potresno zvuči u izvođenju oca Bilbije, sa naglašenim emocijama i ključnim rečima. Na žalost, dosta od toga se obistinilo i danas se dešava. Naši ljudi nekad, čak i oni neškolovani domaćini, znali su šta je najvažnije, rukovodili se principima rada, reda, discipline i poštovanja autoriteta. Kada se to izgubilo, i kada se izgubila vera u Boga, kada su ljudi požele da budu mali Bogovi i sebe stave na prvo mesto nastali su problemi. Duša nam je gladna, žedna, probala je sve i opet je nesrećna, dok se ne vrati smislu i veri, dok je Bog ne pronađe i dok ona ne pronađe Boga. Za vreme ateizacije našeg društva, države i naroda Bog je iščupan iz duše mnogih i ljudi su tražeći nešto lepše i savršenije probali sve ali opet nisu bili srećni. I ovo vreme velike navodne slobode je vreme velikog pritiska na čestite duše, one koji drže do obraza i savesti. Vlada svedozvoljenost, otupila je oštrica i razlika između dobra i zla, crnog i belog, greha i vrline, tako da je teško ljudima da se opredele i da odole. Raslabljene smo volje. Apostol Pavle je još govorio: “Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve korisno”. Znači, sve mogu, ali neću da ništa ovlada nada mnom. Moramo da imamo ljude jaka duha, koji su kadri da pokrenu neka značajna dešavanja, ljude koji zaista žive čestitim i časnim životom. Ljudi u čijem nam je prisustvu lepo. Oni čak ne moraju biti naročito elokventni ni mudri, da čak i kada ništa ne govore, sa takvim ljudima osećate neko olakšanje. Uz takve je lako dobiti odgovore čak i kada ne postavite pitanja. To su ljudi koji znaju šta je sveto i ne daju veru za večeru, koji ne misle samo na materijalno, na geslo “uzmi sve šti ti život pruža”, nego na nešto svetije i uzvišenije, nešto za šta se vredi boriti, žrtvovati, odricati…

Crkva je spremna i mora da pomogne roditeljima, ali ne može naterati decu da govore srpski, to moraju da učine oni, koji bi trebali kod kuće da govore srpski i kada su u mogućnostui da vode decu u zavičaj, kod baba i deda, rodbine, da dožive, da počnu da razmišljaju i osećaju na srpskom jeziku

Vladika Longin

Vera i jezik su povezani i neodvojivi deo identiteta jednog naroda. Svedoci smo da ovde već deca u drugoj generaciji naših doseljenika ne govore ili slabo govore naš jezik. Šta je Vaša preporuka roditeljima i pedagozima koji rade sa tom decom?

-To je vrlo bolno pitanje, naročito ovde. Čini mi se da je u drugim zemljama, koje su bliže otadžbini, situacija bolja. Ovde u Americi je loše, možda u Čikagu još i nekako, ali u nekim drugim krajevima je tužna slika. Ima naravnon izuzetaka koji govore sjajno, ali sve ređe. Najvažniji su roditelji koji bi trebali kod kuće da govore srpski i kada su u mogućnostui da vode decu u zavičaj, kod baba i deda, rodbine, da dožive, da počnu da razmišljaju i osećaju na srpskom jeziku. Škole su nam tanke ne zato što sveštenici, uprave i profesori ne žele i ne trude se, nego deca kojoj srpski nije usađen u porodici rađe se okreću jednostavnijim stvarima, npr. folkloru, nego učenju jezika. Gde se opet vraćamo na porodicu. Crkva je spremna i mora da pomogne roditeljima, ali ne može naterati decu, to moraju da učine oni. Ovde imamo letnji kamp za decu koji traje mesec dana, tu su školovani vaspitači, sveštenici, ali imate problem kada želite nešto da objasnite toj deci iz srpske istorije ili jezika jer Vas oni ne razumeju, pa morate da to uradite na engleskom.

Kada bih ovde govorio kao na ispovesti, a govorim, ja nisam za crkvene službe na engleskom jeziku. Ja sam za to da se molimo na našem jeziku. Ali problem je što mnogi ljudi iz druge i treće generacije ne razumeju…

Vladika Longin

I ono što je možda najgore, kada ne govore maternji jezik, deca su potpuno drugog mentaliteta, drugačije razmišljaju. Mogu samo da zamislim tu decu kada odu u domovinu i pokušaju da komuniciraju sa rodbinom, oni zvuče kao stranci, otuđeni su. I što je još veća tragedija, ako ne znamo srpski jezik i ne učimo našu decu, od njih ostaje sakriveno blago u delima toliko naših klasika, pisaca, epska poezija… Zato uvek treba naglašavati i podsticati naše roditelje da ne govore engleski jezik u kući jer će ga deca svakako perfektno naučiti u školi, u društvu, kroz medije, televiziju. To često govorim i deci koju ovde srećem, da što više jezika budu govorili biće vredniji, a sve počinje od onog maternjeg. Da zaključim na kraju, porodica je mesto gde on treba da se čuva. A jezik je pored vere najvažniji znak srpskog identiteta.

S tim u vezi… Šta mislite o crkvenoj službi i propovedima na engleskom jeziku? U eparhiji se upražnjava dvojezična služba, i odvija se paraleleno na srpskom i engleskom…

-Kada bih ovde govorio kao na ispovesti, a govorim, ja nisam za to. Ja sam za to da se molimo na našem jeziku. Ali problem je što mnogi ljudi iz druge i treće generacije ne razumeju…

Zar ne mislite da bi upravo služba na maternjem jeziku trebala da bude prilika i povod da taj jezik nauče i povrate?

-Da, Grci tako rade i čini mi se da im uspeva. Imamo, primera radi, u nekim našim parohijama Amerikance, ljude koji su primili našu veru. Jednom nam je ovde u Gračanicu došao jedan čovek, Kiprijan mu je ime koje je dobio na krštenju, prisustvovao je službi koju sam ja vodio na srpskom jeziku. I kada je završena, on mi je prišao a ja sam mu se izvinio zato što sam celu službu izgovorio na srpskom, usput preporučio da sledeći put možda treba da ode u neku bližu crkvu gde je služba na engleskom. “Ne, ne”, rekao je, “ja znam i razumem šta se ovde dešava, ovo je moja crkva, moj dom”. Njegov me je odgovor baš ganuo i mislim da je tu suština – jezik nije prepreka pravom hrišćaninu da učestvuje u liturgiji i Božjoj službi. Svaki pravoslavni hrišćanin zna i oseća gde se nalazi i šta se oko njega dešava. Čim pređete prag vi ste bliže carstvu nebeskom, okruženi ste svećama, ikonama, svecima i tu jezik nije prepreka.

O POPISU: Ljudi ponekad idu linijom manjeg otpora, ne razmišljaju, kao kada se vraćaju sa puta i sa sobom nose američki pasoš, pa onda upišu da su američke nacionalnosti. I to je jedan znak naše raslabljenosti

Vladika Longin

Sledeće godine je popis u Americi. Na prošlom koji je održan 2010.godine svega se 286.000 ljudi izjasnilo kao Srbi. Kažem samo, pošto su realne procene da ih ima puno više. S druge strane, po tom popisu Hrvata ima skoro tri puta više, a brojniji su i Slovenci i Albanci. Šta mislite da je razlog za to, zašto naši ljudi beže od svog porekla i da li je to možda danak onim nesrećnim 90-tim kada smo u medijima, naročito američkim, bili prikazani kao bad guys (loši momci) i kada, najblaže rečeno, nije bilo popularno biti Srbin? Da li je to posledica tih vremena…

-Ja mislim da je važan razlog, ako ne i najvažniji, upravo to što ste rekli. Znam da je prošli put naš Konzulat delio neke formulare po crkvama ali svi smo to nekako mlako činili računajući da ljudi imaju svest i savest. Takođe, ranije je taj Konzulat bio mesto za izbegavanje, bar za one koji su voleli srpski narod i crkvu, mesto odakle se razbijala nacionalna emigracija. Postojao je taj jaz između jugoslovenske države i srpske emigracije gde su ljudi pokušavali da zaborave odakle su došli i trebalo je da to legne na svoje. Kasnije su došle devedesete, a onda se desilo ono što je nama svojstveno kao narodu – aljakovost, ležernost, nerevnost da to objasnimo i pozovemo ljude da se izjasne. Ne znam sad da li postoji mogućnost da se u tim formularima izjasnite po nacionalnom opredelenju…

Da, postoji rubrika u koju možete da dodate, upišete kojoj nacionalnoj zajedici pripadate.

-Ljudi ponekad idu linijom manjeg otpora, ne razmišljaju, kao kada se vraćaju sa puta i sa sobom nose američki pasoš, pa onda upišu da su američke nacionalnosti. I to je jedan znak naše raslabljenosti. Tu se opet vraćamo na one stihove vladike Nikolaja.

Kosovo je i dalje najveći nacionalni problem. Kako vi vidite njegovo rešenje, u poslednje vreme se sve češće pominju reči kao što je razgraničenje, podela…

-Ja ne bih mogao da dajem recepte za rešenje tog problema. Kada bih živeo tamo možda bih bolje i sa većim znanjem mogao da se zalažem za neke stvari. Crkva je naravno protiv podele jer ne možete nekome da poklanjate nešto što je Vaše. Drugo, tu su i svetinje, koje bi u slučaju podele ostale nezaštićene, jer se pretpostavlja da bi se narod koji živi južno od Mitrovice) iselio. Vrlo je bolno i komplikovano to pitanje, naša rak rana, ono nije rešavano 100 godina. A tu su i naši večiti problemi, međunarodna situacija koja nam ne ide na ruku, te naša večita nesloga. Najumniji ljudi se ne čuju ili se anatemišu čim progovore, njihove se misli proglašavaju za jeres i izdaju. Neki kažu da treba da se molimo za te ljude na Kosovu, i mi to činimo, ali to nije dovoljno. Treba nešto i uraditi dole, Bog nam je dao i um da promišljamo, i ruke i jezik. Moramo nešto učiniti i mi, ne možemo stalno čekati i dozivati Božju pomoć. Kada mi uradimo ono što možemo, onda imamo pravo da pozovemo i Boga da interveniše.

Ako država i ima neki plan za Kosovo, ja ga ne znam. A u te neke priče koje čujemo ovako možemo da verujemo ili ne verujemo

Vladika Longin

Bili ste prisutni kada se predsednik Vučić obratio vladikama u Patrijaršiji, u vreme održavanja Sabora. Šta mislite o njegovom stavu da je SPC nerealna po pitanju Kosova, da ne poznaje dovoljno situaciju i traži više od onoga što je moguće?

-To nije bilo u zvaničnom delu Sabora, ali nam se obratio. No, ja od njega nisam čuo ništa novo da nam je kazao u vezi Kosova, bar u odnosu na ono što sam ranije čuo u medijima. Nije ponudio nikakvo rešenje, a crkva je opet ponovila i apelovala da se ne žuri sa rešenjima. Nekoliko vladika je reklo nešto u smislu da treba harmonizovati društvo, da se svi moramo sastati pa zajednički doneti odluke. A ne ovako, da pričamo reda radi…

Jel se vama čini da država ima neki plan?

-Ako i ima, ja ga ne znam. A u te neke priče koje čujemo ovako možemo da verujemo ili ne verujemo.

Još jedna kontroverzna tema, bar kada je naša crkva u pitanju, jesu odluke i zaključci Sabora pravoslavnih crkava na Kritu. Jedna od stvari koja suštinski utiče na život pravoslavaca na ovom kontinentu jeste i ideja Vaseljenskog patrijarha da ubuduće postoji jedna Pravoslavna crkva u Americi, u kojoj bi bili svi, Rusi, Srbi, Grci, Jermeni, Gruzini… Kakav je Vaš stav i šta je ono što kao mišljenje provejava u našoj crkvi, koja je bila prilično neodređena u vezi dešavanja na Kritu...

-Generalno je dobro da se crkve pravoslavne okupe na jednom saboru i razmene mišljenja. Naša crkva je bila podeljena oko toga da li treba ići na Krit ili ne, ruska je prvo htela da ide pa odustala…Što se tiče ideje da bude jedna crkva pravoslavna, tzv.zagranična, ona je stara i dolazi od želje patrijaršije u Carigradu da ima kontrolu. Sve crkve, mislim i grčka, smatraju da je to proizvod lošeg tumačenja 28.člana Četvrtog vaseljenskog sabora iz iz 451.godine da tzv. Varvarske zemlje pripadaju Carigradskoj patrijaršiji. To se sve dešavalo u 5.veku, u vreme kada Amerika nije bila ni otkrivena i naravno da se takva tumačenja ne mogu prihvatiti. Ne samo mi nego to ne prihvataju i jače i veće crkve, antiohijska i ruska, čak i grčka. Verujem da treba da se sastajemo, da pričamo o misionarenju, o tome kako primati druge ljude u pravoslavlje, o školstvu, registraciji zemljišta, o zaštiti eparhijskih saveta u slučaju tužbi, praktičnim i korisnim stvarima u kojima neke druge crkve imaju više iskustva i koje ne zadiru u našu ili bilo čiju autokefalnost. Pošto su stariji, možemo Grcima kada nam dođu u goste da ustupimo mesto na čelu stola, da ih prve poslužimo supom i kafom, ali to je to, i oni su toga svesni i niko i ne pokušava da se nametne. Tako da mislim da je to samo pusta želja iz Carigrada, nešto što je nerealno i što neće biti.

Imamo tri crne monahinje, afroamerikanke, rukopoložili smo crnog sveštenika, naš narod i crkva prihvataju različitost, uvažavaju sve. Niko ne može da nas optuži da smo zatvoreni i da nismo fleksibilni, iako nas ponekad takva slika bije.

Ja se, međutim, ne bojim volje iz Carigrada već drugih stvari, činjenice da se mi međusobno odrođavamo. Bojim se da bi neki naši ljudi, mnogi koji su rođeni ovde, u slučaju glasanja izabrali tu jednu američku crkvu. Možda nije pastirski što ovo govorim, ali ću ipak reći…

Možda ti ljudi prosto ne razumeju neke stvari, suštinu…

-Razumem neke ljude koji su rođeni ovde, ali bi bar oni novodošli trebali da imaju taj osećaj pripadnosti. Nije slučajno što smo rođeni takvi kakvi smo, kao pripadnici ovog naroda. I što bi to sada bilo grešno, što bi se toga odricali? Zašto, ako ja samo čuvam moje i nikome to ne nabijam na nos…? Nama su mnogi prišli upravo zbog činjenice da nismo ekstremni, ni previše levi ni previše desni, zato što idemo carskim putem. Imamo tri crne monahinje, afroamerikanke, rukopoložili smo crnog sveštenika, naš narod i crkva prihvataju različitost, uvažavaju sve. Niko ne može da nas optuži da smo zatvoreni i da nismo fleksibilni, iako nas ponekad takva slika bije. Naše srpstvo nikog ne ugrožava, mi samo volimo naš narod, čuvamo običaje i tradiciju.

Hoćete da kažete da smo jedno u Hristu iako ne stojimo pod istim krovom?

-Naravno. I kada dođete do naše pravoslavne crkve uvek će vas prihvatiti kao najrođenijeg iako ste Rus, Grk, Gruzin. I mi u praksi zaista nemamo takvih problema, malo je sve to naduvano, kako ja vidim i osećam.

I za kraj jedno svetovno pitanje koje tišti mnoge članove naše zajednice u ovom delu Amerike… Srpska kuća, koju su kao legat ostavili oficiri koji su posle rata došli ovde u Čikago, dugo stoji zatvorena, u njoj nema nikakvih kulturnih aktivnosti, ljudi se ne okupljaju, a oko nje se spore struje i mišljenja. Znam da ste Vi pokušali svojevremeno da pomognete i posredujete da se problem reši, ali on i dalje (po)stoji. Gde kao duhovni vođa vidite rešenje?

-Ne volim da se mešam u svetovne još manje političke stvari i uvek me rastuži kada vidim crkvene ljude koji bi hteli da vode politiku, isto kao i političare koji bi hteli da vode crkvu. Treba svako da radi svoj posao i da bude ekspert u njemu, a ne da sve znamo a zapravo ništa ne znamo. To je i razlog što konstantno imamo neko haotično stanje. A što se tiče tog doma i te kuće Svetoga Save ja sam već 20 godina upućen u dešavanja. Poslednjih desetak godina oni imaju veliki problem sa finansijama, opalo je članstvo, menjale se uprave… Dolazili su ovde kod nas i tražili pomoć, bilo je ideja da se tamo premesti naša biblioteka, da Eparhija preuzme upravljanje ali da to i dalje ostane kulturni centar. Suština je bila da ono što je crkveno niko ne može da otuđi. Mi smo bili spremni da to preuzmemo ali kada je to trebalo da se realizuje, stopirano je. Trebalo je da nam to prepišu a mi da platimo dug i obezbedimo da se na taj prostor više ne plaća takse, kao na crkvenu imovinu. I sve do ovih poslednjih događaja koji su tužni jer su podelili zajednicu i doveli do toga da se ljudi sumnjiče i optužuju jedni druge. A ja mislim da ne treba nikoga sumnjičiti. Imao sam dobru saradnju sa doktorom Pavlovićem, predsednikom Srpske kuće, sve dok nisam napisao i poslao jedno pismo, po meni pastirsko, u kome sam naveo da ne treba tri-četiri čoveka da odlučuju o svemu, da uprava ne može biti sama, bez naroda i bez članstva… Tu instituciju su stvorili najelitniji predstavnici našeg naroda, ljudi koji su držali do svetosavlja, državotvorne ideje, i nismo trebali da dozvolimo da se to toliko sroza. Svi smo tu krivi, ali najviše oni koji su imali vlast i upravljali. I oni su izabrali da to tako bude, a mislim da smo zajedničkim snagama nešto mogli da učinimo. I da i dalje možemo nešto da učinimo, bez međusobnog optuživanja. Molim se Bogu da nas urazumi jer će biti velika tragedija ako to propadne, ako se proda i podeli nekim organizacijama, a najviše privatno. To bi bilo bolno.

Piše: Antonije Kovačević Foto, Video: Goran Pikula Copyright by: Serbian Times

*Dozvoljeno prenošenje delova intervjua samo uz prethodnu saglasnost uredništva portala