Handke je devedesetih godina zamerio zapadnom svetu, kada je bio na prostorima nekadašnje Jugoslavije dok je još trajao rat napisao esej “Pravda za Srbiju” i naišao na osudu u nekim zapadnim krugovima

Nobelova nagrada za književnost za 2019. godinu dodeljena je austrijskom piscu Peteru Handkeu, saopštila je danas Švedska akademija.

Handke je inače izabran za počasnog građanina Beograda 2015. godine.

Handke se devedesetih godina zamerio zapadnom svetu, kada je bio na prostorima nekadašnje Jugoslavije dok je još trajao rat napisao esej “Pravda za Srbiju” i naišao na osudu u nekim zapadnim krugovima.

Upravo je to bio razlog da njegova predstava svojevremeno bude “skinuta” iz pariskog teatra “Komedi fransez”.

Međutim, više od toga, javnost, i stranu i domaću, šokiralo je njegovo mišljenje o Miloševiću za koga je rekao da “uopšte nije bio nacionalista, želeo je da sačuva Jugoslaviju”. “Poštovanje” je reč kojom je opisao šta je prema Miloševiću osećao. Govorio je i da Milošević nije bio “balkanski diktator i kasapin”.

Prijateljstvo sa Miloševićem je, izgleda, učvršćeno i kada se on našao u Hagu, a Handke išao da ga poseti, pošto su njegovi advokati zatražili da, eventualno, bude svedok odbrane.

U Srbiju je došao čak i na sahranu Slobodana Miloševića, i izjavio da je njegovo prisustvo na sahrani “potpuno privatna stvar”.

Kasnije se sastajao i sa Tomislavom Nikolićem, koji mu se tada zahvalio na zalaganju “da se Srbi na što verodostojniji način prikažu publici u svetu”.

Na konstataciju da ga zbog njegovih stavova u Srbiji doživljavaju kao prijatelja, a da je u nekim društvima postao “persona non grata” on kaže da je tako rođen – “kao persona non grata”.

Ne kajem se ni danas zbog stavova o Srbiji devedesetih. Ja sam hteo da napišem ono što sam video i osećao tada

Handke

“Možda je to dobro, mada mi se baš i ne sviđa… Ipak, mislim da u stvari nisam persona non grata. Ima mnogo ljudi, pojedinaca, čak i na Zapadu, postoje oni koji koji su nastavili da čitaju moje knjige. Znam da čitaju, dobijam i mnogo pisama od čitalaca. Najveći podstrek su mi u stvari čitaoci i verujem da će nastaviti da čitaju, ne samo moje knjige, nego uopšte da čitaju”, izjavio je nedavno u intervjuu za RTS.

Peter Handke je gostovao i u Novom Sadu na otvaranju 11. Prosefesta.

– Ne kajem se ni danas zbog stavova o Srbiji devedesetih. Ja sam hteo da napišem ono što sam video i osećao tada. Nemam ni kajanje, niti korist od svega toga. I danas mislim da sam to gramatički i ritmički dobro uradio. Mene je zapravo tada užasno nerviralo to što su svi o problemu Balkana pisali unisonim žurnalističkim jezikom. Niko nije govorio o ljudima koji su stajali duž ulica i prodavali benzin u plastičnim flašama da bi kupili osnovne životne namirnice, nije govorio o životima ljudi koji su se svakodnevno borili sa hiljadu i jednim nereševim problemom pukog opstanka. Mislim da je problem bio u tome što sam ja o svemu tome progovorio na svom poetskom jeziku i to je smetalo zapadu jer je on govorio svojim žurnalističkim jezikom. Napravio sam sebi problem, ali to meni nije bio problem, u stvari, bio je, ali plodonosan za mene jer – nema umetnosti bez problema. Ne volim taj žurnalistički jezik, a mnogi pisci danas pišu kao novinari. To je katastrofa – ispričao je tada.

Napravio sam sebi problem, ali to meni nije bio problem, u stvari, bio je, ali plodonosan za mene jer – nema umetnosti bez problema.

Handke

Godine 2007. otvorio je i 42. beogradski Međunarodni sajam knjiga.

Svoju besedu Handke je, na veliko oduševljenje prisutnih, započeo na srpskom jeziku rečenicom: „Ja sam ovde gost Srbije“, napomenuvši da je za razliku od mnogih drugih gostiju, on dobronameran, da voli Beograd i da ga ne smatra mračnim gradom kako ga prikazuje međunarodna štampa.

Od srpskih pisaca izdvojio je Crnjanskog i Andrića, naglasivši da ne shvata polarizaciju publike između ovih dvaju velikana srpske pisane reči. „Ne znam zašto oni koji su za Andrića nisu i za Crnjanskog, i obrnuto. Ni u mladosti mi nije bila jasna podela na Stonse i Bitlse. Ja sam voleo obe grupe.“

Među savremenim srpskim piscima u Handkeovoj sajamskoj besedi vredni spomena bili su i Dobrica Ćosić, Milorad Pavić, Milovan Danojlić i Aleksandar Tišma. Interesantno je bilo Handkeovo zapažanje obeležja dela ovih pisaca.

Najprecizniji i najpesimističniji pesnik Evrope za Handkea je Tišma. Ja bih ga predložio za Nobelovu nagradu

Handke

„Od Ćosića možemo učiti šta je to socijalno pisanje, od Pavića umetnost igranja, a Danojlićeva prednost je u tome što ne upotrebljava tehničku terminologiju, već se koristi jezikom ulice i naroda u svim vremenima.
Najprecizniji i najpesimističniji pesnik Evrope za Handkea je Tišma. Ja bih ga predložio za Nobelovu nagradu“.

Handke je na kraju izrekao misao koja ga je tih dana opsedala „da se negde između sna i razuma nalazi početak svih knjiga, koji kao neka kosmička molitva govori o miru“, završivši sajamsku besedu kako je i počeo, citiravši član iz Dušanovog zakona „Sva sela treba da žive u slozi“.

Handke (77) je, prema izveštaju Švedske akademije, nagrađen za “uticajni rad koji je u okviru lingvističke kreativnosti istraživao periferiju i jedinstvenost ljudskog iskustva”, napisala je švedska Akademija.

Handke je esejista, scenarista, prevodilac, na srpskom ima objavljena dela “Veliki pad”, “Popodne pisca”, “Juče na putu”. Sa nemačkim rediteljem Vimom Vendersom radio je na scenariju za kultni film “Nebo nad Berlinom” (Der Himmel uber Berlin), a film počinje recitovanjem njegove čuvene “Poeme o detinjstvu” i stihom “Als das Kind Kind war” (Kad je dete, dete bilo).

Nobelovu nagrada za književnost za 2018. godinu dobila poljska spisateljica Olga Tokarčuk.

PODRŽITE RAD SERBIAN TIMES-a, donirajte putem ovog linka.

TEKST: Agencije/Danas/Blic/Serbian Times FOTO: Printskrin/Laguna