Connect with us

intervju

SRPSKA PIJANISTKINJA U KALIFORNIJI Amerikanci veruju da su heroji planete

Published

on

Sofija Nedić je sa 14 godina bila najmlađi brucoš Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu, a samim tim i najmlađi diplomac. Potom se otisnula preko bare prateći detinje snove i, uprkos mladim godinama, stegla uzde karijere i života, mada u svemu vidi prostor za učenje.

U Srbiju se vraća kad joj srce zatreperi za onima koje najviše voli. Sve što radi mora da služi muzici, a kada je ona zadovoljna onim što ispod njenih prstiju izlazi, to mora da oseća i publika. U intervjuu govori o izazovima mlade Srpkinje u Kaliforniji.

“Provela sam 10 godina u SAD na vizama, večito jureći ugovore, obnove… Teško je, rekla bih da je i teže nego ovde, a naročito za strance. Razumem i to, Amerikanci žele da se obezbede, pa vi morate da dokažete da ste ono što kažete i da nešto vredite”, počinje razgovor Sofija.

Kako izgleda život mladog muzičara na Zapadnoj obali?

Rekla sam sebi ok, sad moraš da živiš od svoje muzike u Silikonskoj dolini, gde ljudi uglavnom žive od elektrotehnike i gde su cene astronomske. Ali to je ono što sam želela otkako sam bila dete, kada sam bila na jednom takmičenju. Radila sam pedagogiju, izvođaštvo, entertejnment. Važno je tamo otići sa planom, ali i biti spreman na to da će se svaki plan ubrzo promeniti. Moraš biti prilagodljiv.

Pravi li se tamo tako stroga razlika između umetnosti i zabave?

Ne, još takva strogost postoji u zapadnoj Evropi, gde se više neguje tradicija, ali stvari se i tu već vidno menjaju, pa i kod nas. Sve najviše zavisi od tebe, šta u sebi neguješ i šta želiš. Mene uvek čude ljudi koji uđu u umetnički posao, a nemaju ljubav za umetnost. Pa zašto?! S druge strane, ti uvek moraš da radiš još nešto, da imaš siguran posao, koji je u mom slučaju pedagogija, a izvođenje da bude dodatni izvor prihoda. Osim toga, tamo moraš da budeš i menadžer i ugovaraš sebi nastupe.

“Amerikanci su jako loši sa geografijom. Srbija, Sibir, Sirija, njima je to sve isto dok ne objasnim iz postjugoslovenskog konteksta… Hoće da saslušaju, zanima ih, ali generalno, toliko rade da nemaju vremena nego da veruju svojim vestima da su oni heroji naše planete. Ali otvoreni su za drugo mišljenje i radoznali.”

A šta radite kada ste u Srbiji?

Nastupam u restoranu “Kod dvoglavog orla”. To je istorijski važno i interesantno mesto, lepa je atmosfera i tamo za goste, ali i za sebe izvodim laundž muziku. Gosti uživaju u evergrin stvarima, recimo, Zdravka Čolića i Vlade Georgieva u nekim aranžmanima. Ima mnogo stranaca, pa sam nedavno svirala Sinatru Amerikancima, što ih je oduševilo.

Kako se odmarate od muzičke svakodnevice, šta svirate za svoju dušu?

Kad sam u SAD, sviram sebi za dušu čak i nešto što ovde nikada ne bih. Muzika je za mene govor duše. Amerikancima je zanimljivo kad sviram “Tamo daleko” ili nešto slično jer prepoznaju razne uticaje.

Kako reaguju na vaše poreklo, medijsku sliku o Srbima i ono što vide pred sobom?

Prvo, jako su loši sa geografijom. Srbija, Sibir, Sirija, njima je to sve isto dok ne objasnim iz postjugoslovenskog konteksta… Hoće da saslušaju, zanima ih, ali generalno, toliko rade da nemaju vremena nego da veruju svojim vestima da su oni heroji naše planete. Ali otvoreni su za drugo mišljenje i radoznali.

Da li je dobro biti stranac u SAD?

Nigde nije dobro biti stranac. Tamo se to možda najmanje primećuje jer zakon brani i da se komentariše po tom osnovu. Ipak, vi duboko u sebi osećate da ste nešto drugo. Krenite samo od toga koliko vremena treba da ukapirate sistem po kom sve funkcioniše.

UGOVORENO DRUŽENJE

Pominjući razlike u načinu života ovde i u SAD, Sofija kaže da ljudi tamo po nekoliko sati putuju do posla i natrag. Sve je daleko, zdravstveno osiguranje je preskupo, a većina život meri po visini salda u banci.

“Klinci se druže tako što roditelji zakažu plej-dejt i onda oni dva sata igraju neku igricu i ne pogledaju se. Nezamislivo je da dete istrči na ulicu i potraži drugara iz komšiluka. Kod nas, hvala bogu, još nije tako,” kaže Sofija.

Koji su najveći izazovi života tamo?

Otišla sam potpuno nespremna, kao štreber koji je bio briljantan u svom poslu i potpuno neiskusan u međuljudskim odnosima. Suviše mlada, imala sam tek 19 godina. Treba biti malo zreliji. Tamo od 12-godišnjeg deteta možete čuti da želi da uči za antropologa, ali će biti inženjer jer to plaća kredite. Odmalena su naučeni i spremni za “trku pacova”.

TRKA ZA PARE

Lepo je znati da imate bazu kojoj možete da se vratite kad god poželite?

Apsolutno! Mada vidim i ovde navalu kapitalizma, jurnjave za parama, neka nova pravila. Vidim to po roditeljima, koji su sada u pedesetim godinama.

Tekst: Republika.rs Foto: Facebook profil Sofije Nedič

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *