Connect with us

aktuelno

SRPSKA I HRVATSKA DECA NE MOGU ZAJEDNO U ŠKOLU: Hrvatska ukinula Interkulturnu školu u Vukovaru

Published

on

Republika Hrvatska vratila je Kraljevini Norveškoj oko 300 hiljada evra uloženih u projekat Interkulturne škole u Vukovaru i time definitivno ukinula 16 godina sanjanu ideju o školi čiji je temelj trebalo da bude usvajanje vrednosti multikulturalnosti i multietničnosti.

Bilo je tek pitanje vremena kada će država vraćanjem novca da stavi tačku na priču koja je u Vukovaru kroz školske klupe nekih novih klinaca trebalo da doprinese integraciji i dijalogu. Evo šta o tome kažu roditelji koji su videli prednosti takve škole i nastavnici koji su edukovani za poučavanje u neostvarenoj Interkulturnoj školi.

Sredinom prošloga meseca, Glas Slavonije javio je kako je projekat Interkulturne škole “Dunav” u Vukovaru definitivno otišao u istoriju. Republika Hrvatska vratila je Kraljevini Norveškoj iznos od oko 300.000 evra uloženih u projekt Interkulturne škole, nakon što su razočarani Norvežani krajem prošle godine zatražili vraćanje utrošenog novca u obnovu i opremanje škole, kao i edukaciju nastavnika.

NEUSPELI PROJEKAT: Interkulturna škola “Dunav”

Nastavnici su edukovani kako bi što uspešnije mogli da odgovore na izazove rada u višeetničkim zajednicama i da primenjuju tehnike u radu s učenicima koje su usmerene na razvoj i podsticanje saradnje i tolerancije.

Ideja Interkulturne vukovarske škole začeta je još 2003. godine u saradnji Nansen dijalog centra i Agencije za odgoj i obrazovanje. U maju 2007. pokrenuta je inicijativa za osnivanje škole koja je trebalo da omogući učenicima da zajedno, nezavisno od etničke pripadnosti, uče o kulturnoj baštini svih etničkih grupa koje obitavaju u Vukovaru, a sve kako bi se bolje upoznali, razvili razumevanje i poštovanje za različito i različite. Posebnost je predstavljao predmet ‘Kulturna i duhovna baština zavičaja’ kao i učenje maternjih jezika kao jezika zavičaja. Nastavnici su edukovani kako bi što uspešnije mogli da odgovore na izazove rada u višeetničkim zajednicama i da primenjuju tehnike u radu s učenicima koje su usmerene na razvoj i podsticanje saradnje i tolerancije.

SVESKA I BILJEŽNICA

Norveška je još 2014. godine međunarodnim sporazumom dala Hrvatskoj 1,3 miliona evra za projekat izgradnje, opremanja i pripreme škole za rad, ali kraj ovoj nikad ostvarenoj školi odsvirao je uporan i višegodišnji bojkot lokalne vlasti. Interkulturna škola u Vukovaru trebalo je da bude alternativa postojećim obrazovnim modelima u tome gradu, čime bi se roditeljima otvorila mogućnost izbora da njihova djeca kroz osnovnoškolsko obrazovanje naglašeno razvijaju interkulturne kompetencije. O važnosti razvoja takvih kompetencija u posleratnoj multietničkoj zajednici najbolje svedoči vukovarska svakodnevica, opterećena podelama na vrtiće broj 1 i 2, smene ‘hrvatske i srpske’, programe ‘naše i njihove’.

SMETA VELIKIM HRVATIMA I VELIKIM SRBIMA: Zgrada škole u Vukovaru

“Mama, jedan prijatelj na engleskom kad ja kažem radna sveska, on ne razume što je to. On kaže bilježnica. Ja znam da se može reći i bilježnica i sveska i ja to njemu objašnjavam.”

Zato je važno da čujete tri priče; dve mama koje su ovakvu školu želele za svoju decu i jedne nastavnice koja je prošla edukaciju za rad u Interkulturnoj školi.

“‘Mama, jedan prijatelj na engleskom kad ja kažem radna sveska, on ne razume što je to. On kaže bilježnica. Ja znam da se može reći i bilježnica i sveska i ja to njemu objašnjavam’. Pa ja svom detetu kažem da je to u redu i da samo pogleda koliko široka saznanja ima. Pa još kažem da je to isto kao kad kažemo zrcalo ili ogledalo, ista je stvar”, priča Mirjana Mizdrak Mišanović, mama dvoje dece, vrtićkog i osnovnoškolskog uzrasta, o svojevrsnim izazovima roditeljstva u Vukovaru. Njeno je dete završilo 3. razred osnovne škole i proteklih je godina bila zainteresovana za Interkulturnu školu. Kako kaže, svideo joj se novi, multikulturni program škole u kojoj deca ne bi bila razdvojena i gde bi učila o kulturnoj baštini kraja, kao i posebnostima manjina kojih ima napretek u gradu Vukovaru.

Vukovarska deca razdvojena su od vrtića, pa zatim i u školi, ali na kraju dana ta su ista deca zajedno u parku, na vanškolskim aktivnostima… Mirjana nam priča kako su u nekim školama, osim razreda ili celih smena, odvojene i školske priredbe.

BANALNOST PODELE

“Na kraju krajeva, ta je škola nudila zajedništvo kojem svi mi koji živimo u ovome kraju težimo. Ali politika ne vidi interesa u tome, nije im u interesu da ovde zavlada suživot. Da se ne razdvaja, da ne pravimo podele. Nije ovdje samo reč o Srbima i Hrvatima, nego i o drugim nacionalnostima, i Mađarima i Romima i Rusinima, moru onih koje imamo u gradu i koji bi stvarno trebalo da se povežu, vide i nauče jedni od drugih brojne stvari”, kaže ova vukovarska mama. Kroz tu školu bi, smatra, ne samo deca već i svi građani dobili priliku da zajedno krenu u nešto novo.

Primerom Interkulturne škole, dodaje, Vukovar bi se mogao podičiti nečime što je stvorio i nečime na čemu se dalje gradi. Banalnost podele ilustruje primerom vrtićke kuhinje.

“Naš jedan centralni vrtić u Vukovaru ima još pet podružnica po gradskim četvrtima, ali svi oni imaju jednu centralnu kuhinju. Jedna je, znači, centralna kuhinja i iz te kuhinje svi dobijaju isto. Svi jedu istu hranu. Te tete kuvarice kuvaju za svu decu”, priča Mirjana i zaključuje da je ideja nove škole jednostavno bila – normalna.

I Lana Mayer mama je vukovarskog osnovnoškolca. Kroz godine se povezala s projektom Interkulturne škole, učestvovala je u edukacijama u sklopu njega i sve to ju je uverilo kako je to prava škola u koju želi da joj dete ide.

RODITELJI BESPOPMOĆNI: Norvežanima vraćen novac za projekat

“To je prljava igra koja bez političke podrške ne može da ide. Nemaju hrabrosti da istupe, nekome bi se silno zamerili, Srbi svojima, Hrvati svojima, a smatram da niti srpski niti hrvatski predstavnici ovde nisu glas većine. Samo zadržavaju fotelje, škole im svima služe za uhljebljivanje ljudi.”

Lana Mayer, majka učenika

Dok govori o problemima Interkulturne škole i klipovima koje joj je politika postavljala, Lana se osećala iznervirano i isfrustrirano. Na pitanje zašto, odgovara:

“Zato jer su glupi i zli. To je prljava igra koja bez političke podrške ne može da ide. Nemaju hrabrosti da istupe, nekome bi se silno zamerili, Srbi svojima, Hrvati svojima, a smatram da niti srpski niti hrvatski predstavnici ovde nisu glas većine. Samo zadržavaju fotelje, škole im svima služe za uhljebljivanje ljudi”, kaže Lana, dodajući da ideologija kao paravan uvek dobro pali u zadržavanju fotelja. Sve je goli interes, smatra, ali splet ideoloških vrednosti zgodno je gurnuti u prvi plan, na što su svi itekako osetljivi.

Zaključuje kako su mesta najveće podele u Vukovaru škole i vrtići.

“To nema nikakvog smisla”, razmišlja naglas uz opasku kako ne može samo vreme to da popravi.

Ranka Kojčinović, nastavnica hrvatskog jezika je tokom pripreme projekta Interkulturne škole učestvovala u edukacijama. Za njih kaže da su učili stvari koje bi trebalo da se primjenjuju apsolutno svuda. Sada joj je jednostavno da kaže da je Srpkinja koja je studirala hrvatski jezik i koja je profesorka hrvatskog, ali kaže i da su na prvom susretu edukacije plakale koliko im je bilo strašno da izgovore šta su, ko su i kome predaju.

Koleginice iz Vukovara uvek su imale jake primere, ispričale bi neku situaciju iz razreda i onda bismo to rešavali. Imali smo simulacije nekih situacija, kako ih rješavati, koje su jednostavno primjenjive. Puno je toga bilo na nama, prisjeća se Ranka.

Za ideju Interkulturne škole čula je još kao 15-godišnjakinja, 2005. godine kada je u povojima bila ideja tzv. Nove škole. Ta joj je ideja oduvek normalna sama po sebi; njena je majka tada bila aktivna u Klubu roditelja koji je hteo novu školu. Kroz svoje je osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje bila opterećena uvreženim podjelama u vukovarskim školama. Školu je pohađala u razdvojenoj smeni od ‘hrvatske’ i, kako se priseća, bilo je razdoblja kada su ih na putu u školu djeca iz druge smene gađala.

– Znam da sam, ni kriva ni dužna, išla u školu i da je mene netko gađao ciglom. Ne možeš to zaboraviti. Znala sam i tad da je to ZATO. To je najgore od svega, kad shvatiš da nekome smetaš zbog nečega, priča Ranka koja je svojim izborom upisa studija hrvatskog jezika i književnosti izazvala brojne podignute obrve.

MALA TRAUMICA

– Sve skupa, eto, mala traumica jer si iz Vukovara, pa se onda čitav život boriš predstaviti u tom nekom drugom svjetlu…umorila sam se više od toga.

Kako kaže, tokom odrastanja uvek joj je bilo normalno i prirodno govoriti hrvatskim jezikom pa nam prepričava i dodatnu traumu kod upisa na fakultet.

– Stojiš u redu i čekaš da predaš papire. Stojim s tim papirima i sakrivam dvojezičnu svjedodžbu jer, ono, trauma! Istovremeno se upisuje cura koja je iz Iloka, ali je rođena u Bačkoj Palanci i ja si mislim, ajde nisam sama… Znaš koliko je jadno kad tako nešto pomisliš, kao, ima nade da imam nekog ‘svog’. Prestrašno, prisjeća se ova mlada nastavnica svog upisa na faks.

Uključivanje u priču oko nove Interkulturne škole Ranka je videla kao priliku da se uključi ‘u priču koja je samo normalna’. Normalna, a opet drugačija.

– Drugačija, zato što je to drugačije od svega onoga što ovdje postoji. Već je to dovoljno da deca idu skupa u školu. Ja za drugačije nisam znala, govori nam i tvrdi da Interkulturne škole u konačnici nema zato što ne odgovara ‘velikim Srbima i velikim Hrvatima’. Smatra kako prvi misle da će takvim obrazovanjem njihova kultura prestati postojati, a da se drugi opiru ideji nove škole jer misle da će ‘sve to Srbi opet preuzeti’.

Na kraju je pitamo je li podeljen vukovarski model obrazovanja uspešan.

– Nije uspješan. Uspješan je u smislu da se to održava. Održava se, ali ne opstaje zaista. Postoji i uvijek će biti netko kome će to biti crno-bijelo, zaključuje uz opasku da zid razdvaja, ali da u praksi ipak nije tako.

Izvor: Srednja.hr Foto: Dora Kršul za Srednja.hr