Connect with us

Srbija

RECEPT ZA DUG ŽIVOT NOVOSAĐANKE ILONE KOVAČ (105): Super-baka sama kreči, popravlja krov, veze, pere na ruke, okopava baštu i pešači

Published

on

Ilona Kovač najverovatnije je najstarija Novosađanka sa navršenih 105 godina. U nedelju je u gradskoj Crkvi imena Marijinog obeležen njen rođendan 15. oktobar, na misi na koju ova žena redovno dolazi godinama unazad, a tom prilikom dobila je buket ruža – 100 belih i pet crvenih.

Rođendanskom slavlju prisustvovali su Ilonini sin, ćerka, unuk sa suprugom i ćerkom.

– Godine su teret, ali danas sam veoma srećna. Izuzetno je retko da se tako svi okupimo, i članovi porodice i prijatelji, poznanici i komšije. A šta je tajna dugovečnosti? Uvek sam živela skromno, pa i danas, ne pijem čak ni kafu. I treba uvek mnogo raditi, biti u pokretu. Ja sam celog života mnogo radila, noću kad nisam mogla da spavam, vezla sam ručne radove. I danas obrađujem svoju malu baštu, niko mi ne pomaže. Usisam, ispeglam, kuvam, veš ne stavljam u mašinu, perem na ruke… Jeste teško, ali sve uradim sama. I ja se čudim kako toliko dugo živim. Više puta sam osetila da je došao kraj, ali, evo, i dan-danas sam tu. Nikad se ne zna unapred, to je trenutak u kojem se nešto dogodi ili ne – objašnjava Novosađanka, koja često ume da se našali na račun sopstvenih godina.

I danas obrađujem svoju malu baštu, niko mi ne pomaže. Usisam, ispeglam, kuvam, veš ne stavljam u mašinu, perem na ruke… Jeste teško, ali sve uradim sama. I ja se čudim kako toliko dugo živim

Baka Ilona je rođena u Bačkoj Topoli, a u Novi Sad je došla sa 16 godina. Danas živi na Satelitu. Sin je neženja i živi s njom. Od ćerke je dočekala i čukununuka, međutim, niko od njih ne živi u Novom Sadu. Čukununuka Patrika doveli su u Novi Sad za Ilonin 102. rođendan, kad je imao četiri meseca.

– Dok je bila mlađa, s bakom je bilo kao u vojsci – red, rad i disciplina, mada sam ja bio povlašćen i bolje sam prošao nego deca. Recimo, pravila je kolače koje sam ja hteo. Ima i jedna anegdota, kad smo došli za Božić pre tri godine, tada je imala 102. Žalila se da je napravila „samo“ dve vrste kolača i nije mogla više jer je bole ruke – seća se unuk Gabor Bali, kome takođe ne manjka duhovitosti.

Ilona Kovač živi u jednoj od uličica Novog Sada, ali onog koji polako nestaje, baš kao i malobrojne preostale kuće u blizini Satelitske pijace.

SAMA OKOPAVA BAŠTU: Baka Ilona u akciji FOTO: B. Pavković

Međutim, prolazniku, gostu ili oku koje ume da primeti detalje, neće promaći prizor uređene male bašte s ružama, muškatlama, begonijama… Bašta bez ijednog korova, čisto malo dvorište, ofarbani prozori i vrata, okrečeni zidovi starog zdanja i još mnogo toga delo su ruku baka Ilonke.

Još od dolaska u Novi Sad demonstrirala je vrednoću, radila u tkačnici kao krojačica, a kasnije u hemijskoj čistioni.

Život joj je od malih nogu bio borba. Majka ju je kao malu napustila, živela je s ocem i maćehom, koja se prema njoj loše ponašala. Kasnije je izopštena iz porodice i nasledstva dede po ocu, koji joj je jedini bio naklonjen.

U Novom Sadu je sve nekad bilo bolje. Nema više dobrog ukusa hleba. Nekad sam povrće kupovala na džakove, celu zimu je trajalo, a sad istruli za tri dana. Mladi ne znaju kako je pre bilo.

– Niko me nije voleo, osim dede. On je takođe bio krojač. Porodica je, inače, bila dobrostojeća, deda je imao vinograd i voćnjak, raspoređivao je posao u odnosu na to šta je ko mogao da uradi. Pamtim da smo imali lešnike, smokve, šljive, čak i žute trešnje. Trebalo je mnogo da se radi. Ustajali smo rano i pevali da bismo prizvali sunce. Imali smo i kravu, tako da je bilo mleka i mlečnih proizvoda. Ne sećam se da sam ikad jela lepši mileram od tog našeg domaćeg. Ali, sve što je bilo lepo, kratko je trajalo. Deda je umro i život se promenio – pričala je ona ranije za medije.

Kad je došla u Novi Sad, potpuni stranci bili su bolji prema njoj nego porodica i rodbina.

– U Novom Sadu je sve nekad bilo bolje. Nema više dobrog ukusa hleba. Nekad sam povrće kupovala na džakove, celu zimu je trajalo, a sad istruli za tri dana. Mladi ne znaju kako je pre bilo. I materijali za odeću su bili kvalitetniji. Radila sam u tkačnici, ali imala sam zdravstvenih problema zbog kojih sam morala da napustim taj posao. Ipak, ceo život sam nešto radila i šila svakome kome je trebalo – prisećala se Ilona.

RUČNI RADOVI: Sve radi svojim rukama FOTO: B. Pavković

Soba Ilonke Kovač puna je njenih ručnih radova. Mnogo toga je urađeno tokom neprospavanih noći. I dan-danas sve radi sama i odbija da joj bilo ko pomogne. Gotovo svakog dana ode na Satelitsku pijacu, a tamošnji trgovci su, kaže, ponosni kad ona nešto kupi kod njih.

Goste voli da posluži i dočeka s nečim što sama napravi. Čim svane, ona izađe u baštu, u kojoj ima mnogo posla. Kad je imala 90 godina, sama se popela na krov iznad ostave da nešto popravi, sama je i prošlog leta krečila i farbala kuću, a jednom se dogodilo da kod lekara računar nije hteo da prihvati datum rođenja.

Najveću radost joj obasja lice pri sećanju na rođenje devojčice. Sin je, seća se, bio ljubomoran kao i svako dete, a kad su sestricu stavili u njegov krevet, ipak je rekao: „Biće meni dobro i ispod kreveta”.

Sin nije oženjen i živi s njom.

Ljudi pitaju šta je tajna dugog života, a ja kažem da je važno biti skroman i umeren. Ne treba preterivati u hrani, a dobro je jesti što više mlečnih proizvoda. Uvek sam malo jela, a mnogo radila

– Kad sam napunila 100 godina, rekla sam mu: „Do sad sam ja to radila, a sad sam spremaj svoju sobu!”. Svoju decu sam sama izvela na put. Tokom Drugog svetskog rata njihov otac je bio u izgnanstvu u Lincu, odakle je pisao da će se vratiti, deca su se radovala i čekala ga kao što bi neko čekao Mesiju, ali nikad se nije vratio. Našao je drugu ženu. Bilo je teško, ali za decu sam se borila. Šila sam im odela, lepo sam ih oblačila, bilo je normalno da i najsiromašniji ljudi poslednju paru, kao i zalogaj, daju deci. Deca su bila tako lepo obučena da su svi mislili da smo imućni. Jednom je ćerka došla i rekla: „Mama, oni misle da smo mi bogati”.

I danas, u svojoj 105. godini, sve sama postiže.

Do stote godine je išla pešaka do crkve na Telepu i nazad. Svake nedelje Ilonka prisustvuje misi u Crkvi Imena Marijinog, a još uvek se dogodi da do tamo ode gradskim autobusom. Iz godine u godinu tu joj proslave rođendan. Uz misu dobije i blagoslov. Od jedne mlađe prijateljice Ilona za svaki rođendan dobije bele ruže, svoje omiljeno cveće, i to 100 belih i broj crvenih koji je napunila nakon tih 100.

– Ljudi pitaju šta je tajna dugog života, a ja kažem da je važno biti skroman i umeren. Ne treba preterivati u hrani, a dobro je jesti što više mlečnih proizvoda. Uvek sam malo jela, a mnogo radila. I danas isplaniram šta ću da radim i, ma koliko me sve bolelo i bilo teško, rad me održava u životu. U tome prođe dan i osvane sledeći – zaključila je baka Ilonka.

IZVOR: Novosadaski dnevnik/Serbian Times FOTO: Novosadski dnevnik

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *