Connect with us

Srbija

PUT OKO SVETA U POTRAZI ZA SVETINJAMA: Mladi par iz Beograda proputovao hiljade milja autostopom obilazeći crkve i manastire

Published

on

Volimo da čitamo žitija svetitelja i često smo bili oduševljeni time kako su ljudi nekada odlazili na poklonjenja ili do neke svetinje. Tako smo krenuli i obišli Grčku, Tursku, Gruziju, Rusiju, Kazahstan, Kinu, Mongoliju, Ukrajinu, Moldaviju, Rumuniju, Mađarsku, Bugarsku…

Aleksandra Sandra Lučić i Marijan Livić su par iz Beograda koji ima neverovatan avanturistički duh i život. Obišli su mnoge krajeve sveta, prešli hiljade i hiljade kilometara autostopom sa željom da upoznaju planetu, različite kulture i ljude.

Do sada su bili u Grčkoj, Turskoj, Gruziji, Rusiji, Kazahstanu, Kini, Mongoliji, Ukrajini, Moldaviji, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj… Zanimljivo je da na ova putovanja nisu krenuli samo iz avanturističkih pobuda, već ih je na to navela religija.

Volimo da čitamo žitija svetitelja, često smo bili oduševljeni načinom kojim su ljudi nekada odlazili na poklonjenja ili odlazili do neke svetinje. Osećali smo veliku radost čitajući o tome i kockice su se same prosto posložile. Krenućemo i mi, pomislili smo, ohrabreni lepim osećajem koji ta misao nosi, nekakvom unutrašnjom radošću. I prvo odredište do kojeg smo krenuli bilo je u Rusiji”, navode oni.

Često su i sami bili domaćini putnicima namernicima. U njihov dom u Beogradu svraćali su ljudi iz Meksika, Turske, Rusije, Engleske, Francuske, Nemačke, koji su ih pronašli preko aplikacije Couchsurfing.

POZDRAV SA BAJKALA: Aleksandra i Marijan

“Ni vrelina, ni studen, ni kiša, ni magla ne mogu umanjiti tu radost koju osećamo hodeći u susret bližnjem svom. Ta radost se umnožava saznanjem da je bližnji naš i u Japanu, i u Kini, i u Kazahstanu, te da on isto tako ide nama u susret”, sa velikim žarom poručuju.

“Tu možete pronaći porodicu koja želi da vas primi na neko vreme koje vam je potrebno da obiđete odeđeno mesto ili prosto da odahnete, okupate se… Tu su prijavljene porodice iz celog sveta i to sve bez novčane nadoknade. Mi smo takođe preko te stranice ugostili mnogo putnika i to je zaista divno iskustvo”, priča ovaj par.

Sandra i Marin tvrde da obožavaju izazove i da su zadivljeni dobrotom ljudi u svetu. Pozitivna energija ovih ljudi, velika ljubav i entuzijazam ih uspešno vode ka zadatom cilju. Toliko su istrajni i uporni da stignu do željenog odredišta, da ih ništa i niko ne može da ih spreči:

“Ni vrelina, ni studen, ni kiša, ni magla ne mogu umanjiti tu radost koju osećamo hodeći u susret bližnjem svom. Ta radost se umnožava saznanjem da je bližnji naš i u Japanu, i u Kini, i u Kazahstanu, te da on isto tako ide nama u susret”, sa velikim žarom poručuju.

Sandra otkriva i da za upuštanje u ovakvu avanturu nije potrebna posebna fizička spremnost.

“Dobra kondicija nije uslov da biste krenuli, pošto se ona stiče i na putu. Što se tiče zdravlja, ono je najčešće rezultat našeg pogleda na svet, tako da okolnosti na putu mogu da nas isprave u znatnoj meri, a samim tim i da poboljšaju naše zdravlje. Moglo bi se reći i da putovati na ovaj ili sličan način znači i podsetiti se da smo zdravi i da nam ništa nužno ne nedostaje.”

Njih dvoje ne znaju šta znači odustati i to im ne pada na pamet: “Nikada nismo bili u situaciji da razmišljamo o odustajanju u toku puta, ali se često događalo da promenimo pravac kretanja. Ove godine smo, na primer, skroz neplanirano stigli jedan dan u Moldaviju, a krenuli smo na Krim iz Ukrajine”, s lakoćom pričaju.

DREVNI GRAD: U Mamisonu, Severna Osetija

Ova putovanja zahtevaju velika odvajanja od doma i najbližih, ali to ne doživljavaju previše stresno:

“Nikada nismo imali osećaj da smo razdvojeni. Istina, znati da su svi dobro i zdravo je olakšavajuća okolnost, a vetar u jedra daje mogućnost da se molite za njih”, kaže Sandra.

 Hrabrost je još jedna njihova vrlina, te odlično snalaženje u datoj situaciji. Dobra procena, upornost i istrajnost njihovi su zaštitni znaci:

“Nikada nismo hteli da odustanemo. Bilo je situacija da saznamo kasnije da je deo koji smo prošli opasan iz nekog razloga, ali mi za to nismo znali. U jednom delu je bilo, na primer, opasno zadesiti se noću, a postaviti šator još opasnije jer tuda put prolazi kroz gustu sibirsku šumu, nema ulične rasvete i puno je medveda. Postojala je mogućnost da ne uspemo preći taj deo pre mraka i da neznajući sve to još i zanoćimo tu u šatoru. Ali se ništa od tog nije dogodilo…”, otkrivaju.

ODMOR AVANTURISTA: Na obalama toplih sibirskih jezera, Irkutska oblast, Rusija

Tokom putovanja dolazili su u razne uzbudljive situacije:

Stopirali smo za Perm i kod sela Aćit uhvatila nas je noć na ulici. Magla je bila toliko gusta da se jedva video prst pred okom. Bila je hladna uralska noć. Nismo smeli zanoćiti napolju, pa smo krenuli polako ka selu. U jednom trenutku začuli smo korake i stali smo onako, stiskajući vreće kojima smo seogrnuli. Prestali smo da idemo kako bismo po zvuku ocenili ide li neko ka nama ili od nas. Bio je to harmonikaš koji se vraćao sa proslave iz sela. Krenuli smo za njim niz ulicu igrajući, dok je on svirao. Tako su se, kaže, nekada grejali pesmom, igrom i smehom. Uralske noći su zaista jako, jako hladne. Igrali smo tako do nekih pet sati, a onda smo na njegov predlog otišli na autobusku stanicu koja se tada otvorila. Tamo je bilo toplo, pa smo svo troje zaspali. Bio je to sladak san. Bili smo ubeđeni da unutra greju. No, kada smo se probudili, shvatili smo da nikakvog grejanja tu nije bilo i da je samo malo toplije nego napolju. Pamtićemo uvek tog harmonikaša, baš kao i njegove reči: “Ne bojte se, troje nas! U ime Oca, Sina i Svetoga Duha”, sa osmehom priča Sandra.

RAZGLEDNICA IZ SARATOVA: Harmonikaš

Razmišljali smo kako bi bilo lepo videti Kamčatku, Japan, Vijetnam, Portugaliju, Siciliju, Afriku… Razmišljali smo i kako je lepo zagrliti bele, žute, crne ljude i kako je lepo što još sva srca ohladnela nisu”

 Njih dvoje sem što su prepuni pozitivne energije, takođe su prepuni vere i duhovnosti koja im je na prvom mestu. Često posećuju svetilišta a neka od najdražih su im Divjejevo u Rusiji, Kjahta (Trojickosavsk ) u Sibiru, Kipjačevo u Ukrajini, kapelica na Smolenskom groblju u sred metropole, u Peterburgu, Suroti u Grčkoj,  manastiri Samtavro i Svetichoveli u Mcheti, u Gruziji, Ostrog u Crnoj Gori, Đunis kod Kruševca…

Teško im je da od svih mesta koje su videli izdvoje jedno kao najlepše.

“Sve je na svetu lepo raspoređeno. Svako mesto ima svoje običaje, jezik, kulturu… Lepo je kada je to negovano. Svugde su ljudi razni, a u svima ima dobra i ljubavi. Naposletku sve satkano i jeste iz ljubavi. To se svugde može videti”, mudro govore.

 Priznaju i da se nekada umore od svih tih pređenih kilometara:

“Nekada se umorimo stvarno, ali to bude samo razlog da još lepše spavamo. Neke deonice su teže, ali mi smo naučili da se radujemo njima i da bez čekanja zakoračimo ka njima. Videli smo da je potrebno nekada proći i te delove kako bi posle toga naša srca bila šira i sposobna da prime nagradu. Svi znamo da su za dugu potrebni i kiša i sunce. Tako je u svemu. Da biste iskusili veliku radost, morate proći ponekad kroz iskušenja i sasvim je ispravno i opravdano radovati se svemu”, poručuju.

Putovanja ih i dalje vuku i imaju još prilično dugačak spisak želja:

“Voleli bismo da odemo u Jerusalim. Razmišljali smo kako bi bilo lepo videti Kamčatku, Japan, Vijetnam, Portugaliju, Siciliju, Afriku… Razmišljali smo i kako je lepo zagrliti bele, žute, crne ljude i kako je lepo što još sva srca ohladnela nisu”, romantično zaključuju.

Tekst: Viktorija Samardžić Foto: Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *