Connect with us

Amerika

PRIČA IZ NJUJORKA: Filipove etikete nose najpoznatiji svetski modni brendovi, a on kaže: Uspeh nisu pare i titule

Published

on

Srpski biznismen Filip Bajović jedan je od najsupešnijih proizvođača etiketa za najveće svetske modne brendove. On je čovek koji ne voli da se eksponira u javnosti. Već više od četvrt veka ima uspešan biznis u Njujorku, ali i dalje ostaje čovek u senci.

Želeli smo da nešto više saznamo o njemu.

Pretražujući po Google-u, našli smo samo nekoliko članaka. Prilikom našeg razgovora sa Filipom, pričali smo o uspehu i kako izgleda biti uspešan. On nam je rekao da će se osećati uspešnim onoliko koliko je iza sebe ostavio nekog traga.

„Ljudi oko tebe čine te onim što jesi. Kada se govori o uspehu, često se priča o neizmernoj pameti i genijalnosti pojedinaca, koji su uspeli da naprave  milione dolara, što je besmisleno. Živimo u takvom okruženju, ne samo u Srbiji već i u Americi, gde se sve vrti oko nas i našeg egocentrizma. Filip nije uspešan čovek u Americi, on je čovek kojeg su okruživali divni ljudi, učitelj koji mi je udarao čvrge zato što nije slušao na času, školski drug sa kojim je bežao sa časova, profesor koji ga je srušio na popravni, devojke koje je neizmerno jurio po hodnicima fakulteta i drugari iz kraja sa kojima je pikao basketicu…”

DRŽAVA MORA DA PAZI NA IT SEKTOR

On je pre 25 godina osnovao firmu „Label Kings”, koja se bavi proizvodnjom etiketa za odeću, i danas radi sa najvećim svetskim modnim brendovima. Osnovao je novu firmu „Cacotec”, koja će uvođenjem najnovijih tehnologija pokušati da promeni standarde u svetu mode. Na tome rade i ljudi iz Beograda. Udružio je snage sa svojim CTO-om Milanom Krstićem. Na pitanje zašto se odlučio za Beograd, rekao je da je talenat mladih u našem gradu sjajan, i da su mladi željni novih znanja i dostignuća. Takođe vlada je donela niz mera kojima se pospešuje razvitak IT sektora. Naravno, očekuje i neke poteškoće, što je normalno kada industrija i država uče kako da na pravi način usvoje nove zakone, koji neće uticati na rast jednog od najvažnijih sektora u našoj ekonomiji.

„Uspeh nisu pare, ni titule, a ni prisutnost u medijima, već je uspeh koliko ste imali uticaja na određene ljude oko sebe”

„U ovom trenutku čitava industrija bruji o donošenju novih mera koje će da promene regulaciju paušalnog poreza. Država mora da vodi računa o efektima donošenja novih mera, naročito kada je u pitanju IT sektor . Inostrane firme, naročito startup-i ne žele da ulažu u obligacione odnose u Srbiji, ako nisu sigurne da će njihova firma napraviti profit. Mislim da je od velikog značaja da se očuva status IT agencija i omogući im se da nastave sa paušalnim plaćanjem poreza. Naravno, država mora da zaštiti njene interese i interese njenih građana. Ja sam optimista, i mislim da će se naći pravi instrumenti da se očuva IT industrija i pospeši njen razvoj”

„Kad je reč o biznisu, u Americi je najlakše pokrenuti novu firmu. Amerika je tržišno orijentisana zemlja, koja podstiče mali biznis, te je maksimalno uprostila procese registracija firmi. Dovoljno je stotinjak dolara, ispunjavanje nekoliko formulara i spremi ste da krenete u poslovnu avanturu“, objašnjava Filip.

“Što se tiče poreza u Americi, on se razlikuje od jedne do druge države. Svi plaćaju federalni porez, s tim što neke države nemaju državni porez. Njujork, država i grad, kao i Kalifornija su delovi Amerike u kojima je porez na najvišem nivou, što utiče na migracije ljudi i biznisa iz jedne države u drugu. Ovaj trend je naročito izražen u poslednjih nekoliko godina, u periodu u kojem su ove migracije dostigle veoma visok nivo, i koje neminovno menjaju ekonomski milje Amerike”, priča on.

Država mora da vodi računa o efektima donošenja novih mera, naročito kada je u pitanju IT sektor . Inostrane firme, naročito startup-i ne žele da ulažu u obligacione odnose u Srbiji, ako nisu sigurne da će njihova firma napraviti profit. Mislim da je od velikog značaja da se očuva status IT agencija i omogući im se da nastave sa paušalnim plaćanjem poreza.

NOVE GENERACIJE SRBA

Sa ponosom priča o ljudima našeg porekla u SAD i ističe da su vrlo uspešni u poslovima koje rade.

Pominje udruženje „Serbian Entrepreneurs”, koje ima 150 članova, a čine ga ljudi od San Franciska do Njujorka. Za njih kaže da su to neverovatno talentovani ljudi, sa životnim pričama koje mogu da budu deo romana, koje su ispisivali klasici svetske književnosti. Emotivne i inspirativne priče koje moraju da se šire po svetu, kako bi motivisale nove generacije Srba da nastave sa jačanjem našeg uticaja u svetu tehnologije.

„Ti mladi intelektualci su pomogli da se dovedu svetske korporacije u Srbiju, kao sto su NCR, Google, i neke druge.“

Kada ga pitate o našim ljudima „tamo preko bare”, Filip ne voli da generalizuje. Navodi nam uglavnom pozitivne primere, ali kaže da ima i onih koji se nisu najbolje snašli, i koji nažalost nisu uspeli da dobiju radne dozvole ni posle decenija provedenih u Americi. Ti naši sugrađani su primorani da rade na crno, što im i te kako otežava funkcionisanja u jednoj sređenoj državi.

Danas se dosta toga promenilo kad se govori o našoj emigraciji. U Ameriku dolazi puno mladih ljudi da završe studije, ili da sa završenim fakultetima, nastave studije i upišu magistarske i doktorske programe.

Svaki grad i svaka država ima drugačiju strukturu emigranata iz Srbije. Vi sad imate prvu, drugu i treću generaciju. Upoznao sam momka koji je četvrta generacija i koji zna da mu je pradeda iz Bačke Palanke, ali osim toga ništa drugo ne zna. Srbi u Čikagu, Los Anđelesu ili San Francisku su drugačije organizovani. Svaka država i svaki grad ima prepoznatljivu industriju, i naši se ljudi opredeljuju za državu koja najviše odgovara njihovom obrazovanju i struci. Ima ljudi koji su pokrenuli svoje biznise, ali i onih koji rade za velike firme. Mislim da postoji samo jedno pravilo, a to je da nema pravila. Ako se u Ameriku dolazi neorganizovano, kreće se od onih najnižih lestvica, radi se u restoranima, na građevini, voze se kamioni, ali i takvi ljudi nađu neki svoj put i naprave nešto od svog života.”

Srbi u Čikagu, Los Anđelesu ili San Francisku su drugačije organizovani. Svaka država i svaki grad ima prepoznatljivu industriju, i naši se ljudi opredeljuju za državu koja najviše odgovara njihovom obrazovanju i struci. Ima ljudi koji su pokrenuli svoje biznise ali i onih koji rade za velike firme.

Filip smatra da ljudi često imaju tendenciju da naprave generalizacije kako jedna grupa ili jedna enklava pomaže više od druge enklave.

„Mislim da su ljudi fokusirani na svoje živote i na svoju familiju, bez obzira kojoj etničkoj grupi pripadaju. Ako niste rođeni u jednoj sredini, mnogo je teže i mora da radite više. Kao što je to bio slučaj u staroj Jugoslaviji, ljudi, kada su dolazili na fakultete u Beograd, nisu imali prostora da gube vreme na izlaske i zabavu, u onolikoj meri kao mi, koji smo rođeni u Beogradu i koji smo živeli kod svojih roditelja”, kaže Filip.

Međutim, Filip primećuje da nove generacije Srba u Americi imaju više želje da pomognu jedni drugima.

Primećujem i jedan novi trend među mladim ljudima, srpskog porekla. Između njih postoji mnogo izraženija želja da se upuštaju u emotivne odnose sa zemljacima, nego kod nas, starije generacije emigranata. Neki od nas su želeli da u Rimu budu Rimljani, te smo se emotivno vezivali sa Amerikancima, kako bi ubrzali proces asimilacije. Moram da priznam da mi je taj trend novih generacija jako drag, i nadam se da će se nastaviti i sa našim naslednicima.”

MORAMO DA SLUŠAMO MLADE LJUDE

Filip živi u Ostinu, gradu u kome je prosečna starost 34 godine. Kaže da je to sjajan grad i da mu je praktično neophodno da bude okružen mladim ljudima.

„Kad dođeš u neko starosno doba, imaš malo više iskustva i znanja, i želiš da to svoje znanje i iskustvo prenese novim generacijama. Ali ponekad to naše znanje i iskustvo je neprimenljivo u današnjem svetu. Život se menja, i nove generacije donose novu vrstu znanja, i evidentno je da smo potrebni jedni drugima. Protok znanja i energije u generacijskoj komunikaciji je dvosmerna ulica. Mi dajemo neku mudrost, znanje i iskustvo, a mladi daju neiscrpnu energiju i uče nas novom načinu komunikacija i novim znanjima. Mi živimo u njihovom vremenu, i moramo da učimo od njih, kako bi održali duh i relevantnost u sadašnjem vremenu. Treba izbeći zamku prethodnih generacija, koje su bile sklone da kritikuje mlade. Moramo da ih slušamo, i da proniknemo u njihov način života, kako bi olakšali komunikaciju”.

„Nažalost mnogi iz moje generacije ne žele da prihvate novi način komunikacije, i nisu spremni da uče od mlađih, tako da se ubrzano isključuju iz savremenih tokova, i njihov proces starenja se ubrzava.”

Protok znanja i energije u generacijskoj komunikaciji je dvosmerna ulica. Mi dajemo neku mudrost, znanje i iskustvo, a mladi daju neiscrpnu energiju i uče nas novom načinu komunikacija i novim znanjima. Mi živimo u njihovom vremenu, i moramo da učimo od njih, kako bi održali duh i relevantnost u sadašnjem vremenu

Razgovor sa Filipom završavamo observacijom o njegovom pristupu životu.

„Mi svi ustanemo ujutru i imamo dovoljno razloga da budemo namrgođeni i neraspoloženi. Nekoga je žena naljutila, nekoga je muž izneverio, nekome je mačka pobegla, a nekome nisu uplatili platu na vreme. Mnogi ljudi su usredsređeni na pogrešne stvari. Ako su nam deca zdrava, ako se još uvek volimo, ako se spremamo za posao i ne idemo kod lekara, to je više nego dovoljan razlog da se budimo sa smeškom na našim licima i da budemo pozitivni.  Jednom prilikom mi je veoma blizak prijatelj rekao da me se uvek seća sa smeškom na licu i punog energije. Ja sam uvek razmišljao o pozitivnim stvarima koje mi se događaju i nadam se da ću biti privilegovan da nastavim sa takvim pristupom životu.”

„TESLA NATION” – FILM KOJI PODSEĆA I INSPIRIŠE

Filip je bio deo filma „Tesla Nation” Željka Mirkovića, o srpskoj emigraciji u Americi. Kada ga je Željko pitao da učestvuje u njegovom projektu, Filip se na početku odupirao, ali je na Željkovo insistiranje da film treba da ima nekoga njegovog profila, Filip je pristao da bude deo projeka.

„Željku sam rekao da ja ne treba da budem u njegovom filmu. Smatrao sam da priče treba da budu posvećene ljudima koji su imali krucijalnu ulogu na ljude, i nacije koje predstavljaju. Međutim, posle završetka snimanja, i prikazivanja serije na srpskoj televiziji, stigao je „demanti“ mog razmišljanja. Jedna mlada devojka, koja je slučajno pogledala film na televiziji, poslala mi je poruku preko društvene mreže LinkedIn.  Poruka nije bila molba, niti zahtev, već zahvalnost što sam joj, sa svojom pričom, pomogao da donese konačnu odluku o odlasku u Ameriku. Imala je zelenu kartu, ljubav svog života, koja je već došla u SAD, i veliku želju da započne novi život daleko od svog grada. Njena energija i način na koji je sažela njenu poruku je bila inspirativna i postakla me da je pozovem da dođe u Njujork. Ona je sada član našeg tima, i jednog dana će i njena priča biti inspiracija nekim tada novim klincima“.

Koliko je lični imidž važan za posao?

„Život je pozorište, život je scena, a mi reagujemo na ljude, njihovo ponašanje i način na koji se oblače. Imidž je u određenim granama i te kako važan. Stiv Džobs je izgradio svoj imidž noseći farmerke i crnu rolku, zato što je hteo da bude drugačiji, jer je promovisao platformu i ideju koja je bila antikorporativna, što sada nije slučaj. Imidž u modnoj industriji je jako bitan, kao i u svakidašnjem životu. Dosta se toga promenilo, socijalne mreže i savremena tehnologija su nam pomogle da promovišemo sebe i svoj imidž više nego ikada. Današnje generacije su postale opsesivne sa svojim imidžom i želji da se dopadaju što većem broju ljudi. Mislim da dajemo isuviše značaja tim nekim perifernim stvarima, a ne onim koja su suština. Suština je znanje, kojeg je, nažalost, sve manje.

TEKST: BIZLIFE FOTO: Sanda Mokanić /Bizlife

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *