Bogdan Tirnanić je, po svoj prilici, poslednji novinar čiji je nadimak, kako za života a bogme i danas, prepoznatljiviji nego puno ime i prezime mnogih koji su ili bi hteli biti (kao) on. Roen je na današnji dan pre 78 godina, a preminuo 16. januara 2009.

Tirke nije samo sinonim vanserijskog novinara, već i čoveka sa širokom lepezom interesovanja – film, sport, stripovi, rokenrol, estrada, književnost, televizija, kultura u najširem smislu. I o svemu tome je mogao da piše s istinskim poznavanjem i kredibilitetom, često izazivajući zavist fahovski specijaliziranih eksperata. Tirnanić je to ovako video: “Intelektualca ne određuje njegova školska upućenost u određenu sferu ljudskog duha, već ga određuje njegova sposobnost da kritički promišlja svet, unapred odlučan da bez roptanja prihvati konsekvence tog promišljanja.”

Bio je, istovremeno, hroničar Beograda i promoter njegovog duha, čuvar sentimentalne istorije ovog grada, ali i njegova istinska ikona. Upravo je nota originalnog i drskog beogradskog mangupluka bila okosnica Tirnanićevog stila pisanja a to se ne uči ni u školu ni na fakultetu, na koje, by the way, Tirke i nije trošio vreme.

Mogli ste da se sa njim slažete ili ne slažete, mogli ste da mu zamerite poneku netačnost, pakosnici (naročito oni koji nisu u stanju ni red da napišu) prebacivali su mu da je skriboman, samo niste mogli naći nikoga ko Tirketov tekst ne bi pročitao do kraja.

Stigao je do četvrtog razreda gimnazije ali nije maturirao, pa je znao da kaže kako je “nekvalifikovana radna snaga”. Međutim, taj preskok u formalnom obrazovanju u njegovom slučaju nije bio hendikep jer ga je nadomestio obilnim znanjem koje je sticao van klupa i amfiteatara. Delimično i u kafanama gde je bio inventar u najboljem smislu te reči i gde je kupio i razmenjivao esenciju duha sa najumnijim ljudima. Tamo je naučio jednu od najvažnijih lekcija: za kafanskim stolom nije mesto onome ko je dosadan.

Ovaj aksiom Tirnanić je doslovno preslikao na svoj novinarski i esejistički angažman, smatrajući da takvima nije mesto ni u novinama pa je kao autor bio borac protiv dosade, oveštalosti, uštogljenosti i isprazne ozbiljnosti. Mogli ste da se sa njim slažete ili ne slažete, mogli ste da mu zamerite poneku netačnost, pakosnici (naročito oni koji nisu u stanju ni red da napišu) prebacivali su mu da je skriboman, samo niste mogli naći nikoga ko Tirketov tekst ne bi pročitao do kraja. Imao je zavodljiv stil, uvlačio vas je u tekst poput reditelja najboljih filmova – o kojima je, valjda, znao sve – i više vas nije puštao bez obzira da li je pisao o Bilu Gejtsu, Džonu Hjustonu, pesmi Evrovizije, demokratiji ili o prostitutkama s Plavog mosta, srpskom paprikašu ili izboru za mis. U njegovim tekstovima su, bez da smetaju jedni drugima, egzistirali citati njegovog omiljenog Maršala Makluana i grafiti sa beogradskih zidova, sve je to bilo maestralno ukomponovano u cilju prave poruke koja nikad nije bila jeftino dociranje.

Nikome nije zavideo, osim možda kolegi Momčilu Jokiću koji je viski pio sa Džonom Vejnom, mada je i sam negde u Nešvilu na poklon dobio karton “džeka denijelsa” i to, ni manje ni više, nego od Ala Gora, tada novinara o kasnije potpredsednika Amerike.

I dok bi kod mnogih pisaca ono kafansko i anegdotalno najčešće sklizalo u banalnost, u njegovim tekstovima bilo je kvalitet više jer je znao sa tim osetljivim materijalom da rukuje. Kao što je znalački znao da ispija viski i pripaljuje “kent”, nehajno naslonjen na šank Ateljea 212 ili čekajući zoru u Klubu književnika. Nikome nije zavideo, osim možda kolegi Momčilu Jokiću koji je viski pio sa Džonom Vejnom, mada je i sam negde u Nešvilu na poklon dobio karton “džeka denijelsa” i to, ni manje ni više, nego od Ala Gora, tada novinara o kasnije potpredsednika Amerike. Zaslužio ga je žovijalnim odgovorom na pitanje ko je Džek Denijels. “Vaš nacionalni heroj”, odgovorio je Tirke i u hotelsku sobu mu je stigao paket “flaširanog heroja”.

Da je živ, bilo bi zanimljivo čuti šta bi Tirke rekao o današnjem novinarstvu. Možda bi samo malo parafrazirao rečenicu koja mu se apokrifno pripisuje “J…š državu u kojoj sam ja najpametniji” i rekao “J…š novinarstvo u kome svi pišu kolumne”. Mada je tu pomamu naslutio već za života, kao što se može videti iz dela intervjua koji donosimo. Svi mogu da pišu, ali jedan je Tirke!

Svojevremeno je novinarka jednog lista u kome je sarađivao zamolila Bogdana Tirnanića da odgovori na neka pitanja o kolumnama i kolumnistima, ali taj članak nije izašao. Prenosimo deo intervjua.

Svedoci smo da kolumne pišu i sasvim anonimni novinari, početnici, rame uz rame sa onima koji su proslavili ovu formu. Kako to komentarišete?

“Meni se pripisuje izreka da danas i svaka nepismena budala hoće da bude kolumnista. Malo je surovo, ali – tačno je. Biti kolumnista je kategorički imperativ vremena sadašnjeg. A tome je, razume se, kriva politika. Kolumna je u našem smislu pojma, zamena za nekadašnji “komentar” koji je obično bio pisan (ili instruiran) u nekom komitetu, pa ga, znajući šta bi tu moglo da piše, niko nije ni čitao. Niti se iko u ta stara vremena uopšte bavio politikom…”

“Pre nego što sam postao tzv. kolumnista, lepo sam živeo. Ali shvativši jednog trenutka da sam kao filmski kritičar došao u ćorsokak (znao sam o “pokretnim slikama” više od svih drugih zajedno, a ipak ništa), a da je televizijska kritika besmislena, okrenuo sam se “kolumnistici”, nešto iz (lažnog) osećaja da mi se time nudi “izlaz”, nešto iz opšte mode, no, u svakom slučaju, svestan da činim korak koji mi može upropastiti život.”

Da li su i danas isti ili slični razlozi koji su vas u početku navodili da na ovaj način novinski reagujete? Znam da pišete za najmanje dvoje novina, da li mi je nešto promaklo?

“Sve se to promenilo uvođenjem “višestranačja”, odnosno sa “pravom građanstva” koje je steklo iluziju da je u (virtuelnoj) demokratiji svako subjekat politike, da je ona stvar svih nas. Trebalo je to odmah zaboraviti. Ali, nije se dogodilo. Svi su se posvetili politici, a kolumna (na političke teme) postala je stvar društvenog prestiža i profesionalnog statusa – ili ću biti kolumnista ili neka odmah budem streljan. Sportski novinari, kritičari moderne poezije, reporteri bez granica, bivši dopisnici iz inostranstva i drugi pretvorili su se u “kolumniste” preko noći, držeći taj status znakom uspeha iznad koga se više ne može. Pa ako je kolumna postala statusni simbol za one koji su već imali ime u novinarstvu, naravno da početnik neće traćiti godine izveštavajući o cenama ranih jagoda na Bajlonijevoj pijaci, nego – pravo u kolumniste. Kolumnizam se ispilio u inflaciju “privatnih mišljenja”… Kolumne su većinom postale glupe, kao što su postale i dosadne. To jedno s drugim obično ide. Pre nego što sam postao tzv. kolumnista, lepo sam živeo. Ali shvativši jednog trenutka da sam kao filmski kritičar došao u ćorsokak (znao sam o “pokretnim slikama” više od svih drugih zajedno, a ipak ništa), a da je televizijska kritika besmislena, okrenuo sam se “kolumnistici”, nešto iz (lažnog) osećaja da mi se time nudi “izlaz”, nešto iz opšte mode, no, u svakom slučaju, svestan da činim korak koji mi može upropastiti život. Borim se protiv takve mogućnosti svim silama. Kako? tako što svakodnevno pišem kolumne za bar dva-tri lista, ne odbijajući ni ponude četvrtog i petog…”

Čitate li kolumne svojih kolega?

“Čitam redovno, nego šta. Sa bolom u duši.”

Bogdan Tirnanić (1941–2009) bio je novinar, filmski kritičar, televizijski autor, marketinški stručnjak, saradnik na filmskim scenarijima (“Dečko koji obećava”, “Poslednji krug u Monci”), glumac (filmovi “Rani radovi”, “Crni bombarder”, “Živeti kao sav normalan svet”, “Zbog jedne divne crne žene”, TV serija “Otpisani”) i autor nekoliko kultnih knjiga ( “Beograd za početnike”, “Beograd za ponavljače”, “Koka-kola art”, “Ogled o Baji Patku”, “Bosanski bluz”). Pisao je za razne novine širom Jugoslavije, a naročiti pečat je ostavio u NIN-u. Novinarska nagrada Udruženja novinara Srbije za komentar danas nosi njegovo ime.

Tekst: Ranko Pivljanin za Blic Foto: Youtube printscreen