Beograđanka Bojana Ranković ovogodišnja je dobitnica nagrade “Bronzani valjak”, prestižne nagrade koju San Francisco Art Institute dodeljuje najboljem studentu na odseku likovne grafike.

Čast da se njeno ime nađe urezano na bronzani roler koji je deo stalne postavke na fakultetu ove 2019.godine je imala naša Bojana, koja je u Kaliforniju došla pre 5 godina sa roditeljima i mlađom sestrom. U rodnom gradu Bojana je išla u dizajnersku školu, odsek grafičkog dizajna. Umetnost joj je bliska od najranijeg detinjstva, a njenu prvu izložbu imala je već sa osam godina, u Muzeju “25. Maj” u Beogradu, kada je izlagala u okviru projekta “Brisanje”, u kome su izlagali brojni domaći i strani umetnici.

U jesen 2015., nedugo po dolasku iz Srbije, primljena je na San Francisco Art Institute, jednu od najstarijih i najprestižnijih umetničkih škola u Americi, koji datira još iz 1871. godine, i koja je izbacila mnogo svetski poznatih umetnika. Diplomirala je šest meseci pre svoje generacije, a tokom studija je mnogo puta nagrađivana (Neke od Bojaninih radova možete pogledati na: https://bojanarankovic.com/ ).

Razgovor sa Bojanom Ranković počinjemo prisećanjem na njene prve dane u Americi…

Kako si uopšte došla u SAD, otkud baš Kalifornija? Kako si se snašla u prvo vreme, koliko ti je bilo čudno, neobično…ili možda nije?

-Mogućnost života u Americi mi je uvek bila bliska, ali mi to nikada nije bio san. Par meseci pre mog osamnaestog rođendana ukazala mi se prilika da se sa roditeljima i sestrom preselim u Ameriku, zahvaljujući tati koji je dobio zelenu kartu na lutriji američke ambasade. U Beogradu sam bila veoma srećna, i nisam bila oduševljena idejom selidbe, ali sam isto tako znala da mi je to poslednja prilika da veoma jednostavnim putem postanem američka državljanka.

Prvu godinu sam provela u predgrađu zaliva San Franciska i bilo mi je teško da se naviknem na novu sredinu i način života, a pogotovo da nađem ljude koji mi odgovaraju. Sve mi je delovalo beskrajno dosadno, uključujući ljude koje sam upoznavala i uopšte mi nije bilo jasno zašto bi bilo ko želeo da se preseli ovde.

Oko Kalifornije su se složili svi, a ja sam izrazila želju za San Franciskom, zbog njegove istorije i alternativnih pokreta nastalim u ovom delu Amerike. Ali, kada sam došla, videla sam da sada od svega toge možeš ponekada da naiđeš na Uber vozača koji jedva čeka da ti ispriča kako je u mladosti bio hipi, te da ni San Francisko više nije idealan za mlade kreativne ljude kao što je nekada bio, mada je ta kultura i dalje prisutuna i delom i dalje uspeva da opstane. Prvu godinu sam provela u predgrađu zaliva San Franciska i bilo mi je teško da se naviknem na novu sredinu i način života, a pogotovo da nađem ljude koji mi odgovaraju.

Mesto gde sam živela mi je izgledalo kao ogroman očišćen prostor sa kutijama gde spavaš i kutijama gde radiš. Sve mi je delovalo beskrajno dosadno, uključujući ljude koje sam upoznavala i uopšte mi nije bilo jasno zašto bi bilo ko želeo da se preseli ovde. Sledeće godine, kada sam krenula da studiram i živim u gradu, sve je postalo malo lakše. Sada, posle pet godina, prvi put počinjem da doživljavam San Francisko kao svoju dugoročnu stanicu i uspela sam da se okružim prijateljima iz celog sveta koje volim i koji me inspirišu.    

Grafičkim dizajnom si krenula da se baviš još u Srbiji, u srednjoj školi, koliko je ono što te dočekalo u Americi bilo novo i drugačije…?

U Srbiji sam se bavila uglavnom grafičkim dizajnom i slikarstvom, a na fakultetu u Americi sam potpuno promenila usmerenje na likovnu grafiku. Kada su tehničke veštine u pitanju, studenti na Balkanu mogu da dobiju izuzetno dobru obuku, ali pažnja koja se u Americi daje konceptu i razvoju ideje je jednako važna i neophodna za formiranje umetnika. Iako mi je tehnička strana crtanja i slikanja, kao i poznavanje klasičnih umetničkih pojmova, išla daleko lakše nego mojim kolegama, delovalo mi je kao da dosta njih ima mnogo jasniju svest od mene, o svojoj poziciji u svetu.

Umetnost u Srbiji je duboko u zoni komfora, mogu se videti izuzetno izvedeni radovi sa slabom konceptualnom pozadinom, a u Americi se mogu videte izuzetne ideja koje gube na težini zbog lošeg tehničkog izvođenja

Traženje tog koncepta i mog načina da se povežem sa sobom, naveo me je da se odlučim za studije na mestu koje ne nudi nikakavo obučavanje u komercijalnim dizajnerskim principima, već je poznato po veoma radikalnim i eksperimentalnim delima koja su tamo nastala, kako bih dala strukturu svojoj umetničkoj praksi. Pojmila sam važnost vizuelne reprezentacije i njenu poziciju u odnosu na socijalno-političke dogadjaje. Po prvi put sam videla koliko različith iskustava i svesti zivi na jednom prostoru i koliko oni u sustini vode istu borbu, a to iskazuju na najrazličitije načine.

Umetnost u Srbiji je duboko u zoni komfora, mogu se videti izuzetno izvedeni radovi sa slabom konceptualnom pozadinom, a u Americi se mogu videte izuzetne ideja koje gube na težini zbog lošeg tehničkog izvođenja. Savremena umetnost u Srbiji je konstantno dobra i izvesna, a u Americi je konstantno neizvesna i često krajnje bizarna. Pored toga, mislim da Amerika ima mnogo više mogućnosti i publike koja može da priušti sebi kulturu i umetnost.    

Je li bilo teško upisati San Francisco Art Institute i kako je sve to tamo izgledalo nekome ko je došao iz jednog sasvim drugačijeg kulturnog miljea?

-Fakultet nije bilo teško upisati, ali je bilo veoma teško platiti ga. Retko ko dobije potpuno plaćeno školovanje, a jedna godina života i studiranja u San Francisku košta preko $60,000.00. Više od pedeset posto mojih studija je bilo pokriveno i to je bio jedini način na koji sam mogla da završim ovu školu.

Same studije nisu bile teške, radila sam ono što volim i uživala u tome, ali bilo je veoma teško postići rokove kada sam istovremo radila i dva posla da bih se izdržavala. Celo iskustvo je zapravo bilo veoma stresno i poučno, imala sam dane kada sam spavala na fakultetu, i to je sve bio deo divnog procesa i posvećenosti. U početku mi je strašno falila struktura i strogoća institucije koja je veoma prisutna u Srbiji, ali brzo sam shvatila da je ovo odlična prilika da izgradim svoju strukturu i stil koji će biti nezavisni od sredine u kojoj se nalazim i omogućiti mi da se uzemljim na bilo kom mestu u svetu.    

Da li si tokom studija upoznala nekog umetnika koji je na tebe ostavio utisak ili ostvario uticaj? I generalno, ko su umetnici koje poštuješ, voliš, pratiš…? 

Umetnici koje poštujem, volim i pratim su uglavnom moji prijatelji, kolege i poznanici, umetnici na početku ili sredini svoje karijere. Pored ljudi iz celog sveta koje sam imala priliku da upoznam tokom studija, osoba koja svojim radom ne prestaje da me oduševljava je jedna dama, Splićanka Izidora Leber LETHE, ujedno i jedina osoba sa naših prostora koja je sa mnom studirala na San Francisco Art Institute. Izidora je konceptualna umetnica čiji je rad zasnovan na istraživanju, a svoj transdisciplinarni proces ispoljava kroz skulpturalnu instalaciju, koreografisane performanse i video radove. Već dva puta do sada sam bila saradnica na njenim radovima i oba puta mi je bila neopisiva čast da budem deo takvih projekata. Izidorini radovi se fokusiraju na povezanost različitih istorijskih uslova i koriste estetiku modernisticke umetnosti da bi ukazali na njenu ideološku neutralnost.

Poslednji Izidorin projekat u kome sam učestvovala kao jedan od izvođača je njena samostalna izložba “Peristyle”, koja je otvorena pre tri nedelje u Contemporary Jewish Museum San Francisco i biće otvorena do 19. januara 2020. Svakome ko se nađe u San Francisku preporučujem da ode i pogleda postavku. Njena instalacija služi kao spomenik dijaspori, i poziva nas da razmotrimo potencijal ne-zapadnjačkih i međunarodnih afiniteta. Njene monumentane betonske skulpture su reference jugoslovenskoj funkcionalnoj arhitekturi koja je, kao i međuetnicki jugoslovenski socijalizam, istovremeno isticala individualizam i međuzavisnost, i baš taj koncept je ono što me kod njenih radova najvise privlači i što aktivno pokusavam da sprovedem i u svojim grafikama.   

Pored grafičkog dizajna baviš se i video produkcijom, fotografijom…da li može čovek u današnje doba da da bude podjednako uspešan u nekoliko sfera ili mora da se specijalizuje za jednu da bi preživeo i uspeo?

-Sve sfere koje sam do sada isprobala upotpunjuju jedna drugu na neki način, i samim tim upotpunjuju moju celu praksu. Volim da koristim raznovrsne medije za svoje projekte i da imam mogućnost da potpuno promenim pravac rada i razmišljanja u slučaju da mi se desi da se zaglavim u ideji ili tehnici; i mislim da svako treba da nađe neki takav balans.

Naravno, isto tako treba ceniti svoje vreme i birati čemu ćemo ga posvetiti. Verujem da je svako sposoban da usavrši bilo koju veštinu ako to dovoljno želi, i zato to koristim kako bih svoj rad učinila kvalitetnijim i svestranijim – volim da učim pravila raznih tehnika kako bih mogla bolje da ih redefinišem. Mislim da je neophodno konstantno se usavršavati i istraživati nove mogućnosti.    

U radovima koje sam video na tvom sajtu provejava struktura, arhitektura…da li mi se čini ili te arhitektura privlači?

-Da, arhitektura me jako privlači, a pogotovo urbanističko stvaralaštvo socijalističkih arhitekata Jugoslavije. Te strukture su mi oduvek bile magične, kao neki postapokaliptični betonski zamkovi iz sveta o kome jako malo znam. Takođe, kao istorijski spomenici nekoj boljoj inkluzivnijoj kulturi koji sa vremenom ne gube na svojoj veličanstvenosti, i uspevaju da ostanu monumentalni simboli zajedništva.

Obožavam beton. Određeni delovi gradova ostavljaju jake emotivne utiske na mene, i inspirisana sam tim strogim, jednostavnim i veoma stilskim tonom arhitekture sa naših prostora. U svom radu koristim kompozicije koje se desavaju u sklopu tih prostora, da skrenem pažnju na konverzaciji sa ljudima, životinjama i biljkama koje ih okružuju, i na način na koji pejzaži mogu da služe kao ogledalo političkih događaja.

Jedna stvar koju i dalje veoma teško podnosim u Americi je uređenje javnog prostora u gradu. Socijalistička arhitektura poziva ljude da provode vreme na urbanim javnim mestima, dok u mnogim gradovima kapitalističkih društava javni prostor nije namenjen za svakoga i ne poziva nas da u njemu provodimo vreme, već sve postaje privatizovano.    

Šta ti znači prestižna nagrada na tako prestižnoj akademiji i koliko će ti biti odskočna daska za dalju karijeru?

-Ogromna mi je čast da primim “Bronzani valjak”. Sada se stvarno osećam ka da sam urezana (bukvalno) u istoriju San Franciska. Kada sam bila prva godina fakulteta, prisustvala sam ceremoniji dodele nagrada tadašnjim studentima četvrte godine i sećam se da mi je taj brozani roller delovao veoma daleko i nedostižno. Devojka koje je te godine dobila nagradu mi je bila idol i mislila sam da ja nikada neću biti toliko kul 

Odličan je osećaj biti nagrađen posle tolikog rada i truda i beskrajno mi znači ovo priznanje, da radovi jedne male Bojane iz nekog tamo Beograda, mogu da se porede sa svetski priznatim grafičarima kao što je Enrique Chagoya (takođe dobitnik “Bronzanog valjka”). Nagrada mi je takođe poslužila kao odličan “conversation starter” sa istim tim umetnikom kada sam ga videla na benefitu “Arion Press”.

Mislim da mi sama nagrada neće biti preterana odskočna daska za dalju karijeru, ali mi svakako beskrajno znači kao titula na lokalnoj grafičarskoj sceni San Francisco Bay Area.    

Izlagala si u Diego Rivera galeriji…Da li je to baš galerija “onog” Fridinog Rivere i ako jeste, koliko je teško bilo upasti na njene zidove? I kolika je čast izlagati radove na takvom mestu? 

-Da, to je baš onaj Diego od Fride Kalo, ali galerija nije njegova. Diego Rivera je oslikao mural na zidu ove galerije kao poklon studentima umetnosti i zbog toga je prostor dobio njegovo ime. Svakako je neopisiv osećaj imati radove izložene pored nekoga o kome si čitao u udžbeniku iz istorije umetnosti, ali sam svakako kao student San Francisco Art Instituta imala značajnu prednost kada je u pitanju izlaganje u ovom prostoru.

Konkurencija je ograničena na studente fakulteta i njihove saradnike. Za izložbu u galeriji se aplicira godinu dana unapred i svi studenti diplomskih i postdiplomskih studija se bore za 10 grupnih i dve samostalne izložbe.
Nakon što sam imala priliku da kao student izlažem svoje radove na ovim zidovima, ove godine, po završetku studija, imala sam tu čast da budem u komisiji za izbor izložbi u Diego Rivera galeriji za 2019/20 školsku godinu.   

Imala si 4 godine kada je NATO bombardovao Srbiju. Koliko si (ako si uopšte) toga upamtila i da li je tvoj video rad “Monika Levinski nije loša riba” neka vrsta čuvanja uspomene… ili šta je već ako nije to?

-Ne sećam se scena samog bombardovanja, a i ono čega se sećam ne pamtim kao loše, zato što u tom trenutku nisam znala šta se zaista dešava. Kada su ljudi oko mene pričali o sirenama koje smo svakog dana slušali, četvorogodisnja ja je mislila da su u pitanju mitološke sirene, i da je taj glasan zvuk zapravo poziv mame sirene koji znači da mora da se krene kući, i da više ne mogu da se igram u parku.

Zato mi je vrlo dobro poznat način na koji se ljudi bore sa posledicama onoga što se desilo. Moj rad ne cilja na specificne političke činjenice tih događaja, vec težinu osećanja, pa čak i deo kolektivne podsvesti na našim prostorima. Takođe skreće pažnju i na specifičan humor koji se razvio kao ishod suočavanja sa stvarnošću. Mislim da se dosta stvari na ovom svetu ne dešava sa posebnim razlogom, već se prosto desi i sve nastavlja da ide dalje. Film “Lewinsky nije loša riba“ konkretno koristi elemente i reference specifične mom iskustvu i kulturnoj pozadini, kako bi slavili poetičnost banalnosti i smisao u besmislu. U mojim radovima generalno iznova proučavam te elemente kao sredstva za navigaciju u sadašnjosti i podsticanje prostora za budućnost.    

Šta ti znači Srbija, koliko često odlaziš, šta ti najviše nedostaje…?

-Odlazim svake druge godine, ali volela bih da to mogu da radim češće. Beograd je moj dom i uvek će to ostati, ali moj život više nije tamo i vremenom mi postaje sve teže da obustavim sve projekte i dođem na Balkan na odmor. Želja mi je da napravim umetničku rezidenciju u partnerstvu sa galerijama i kolektivima iz Evrope, Severne, Centralne i Južne Amerike, i tako spojim ova dva daleka sveta. To bi mi ujedno bio i razlog da se uvek vraćam u Beograd.

Ti si jedna od mnogih talentovanih osoba koje su napustila zemlju u poslednjih 10, 20, 30 godina. Zapravo, u toku je pravi egzodus mladih i obrazovanih ljudi iz Srbije… Kako gledaš na to? 

-Kada se već ovoliko dugo dešava, mislim da više i nije nešto čudno što talentovani ljudi odlaze iz Srbije. Ne gledam na to kao na nešto loše, mislim da baš ti mladi, obrazovani ljudi mogu da budu odlični ambasadori naše kulture u svetu. Ja nisam sama birala da odem, moji rodjitelji su me odveli, i koliko god da mi nedostaje dom, gledam na ovo kao na odličnu priliku za razvoj svoje ličnosti i karijere. Svi mi koji smo napustili Srbiju smo privilegovani da imamo više od jedne perspektive i to nam daje mogućnost da stvorimo objektivnije stavove i prepoznamo i praktikujemo najbolje iz više kultura.

Nadam se da će svi ti obrazovani ljudi zapravo da doprinesu poboljšanju stanja u Srbiji i okolini. Sa ovakvim iskustvom i pozicijom ćemo postići više, bilo gde u svetu, a samim tim i u Srbiji. 

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva