Connect with us

Amerika

KAMIONDŽIJSKA KOLUMNA: Ne brže od života

Published

on

Zamislite da to “nešto” ka čemu idete nije parking, utovar, istovar… Nego je to budućnost kojoj težite, život koji vas čeka tamo negde, iza krivine, iza sto krivina, a tom životu ste bliži sa svakom miljom, preskočenim obrokom, neprospavanim satom, popijenom kafom koja će vam oči sačuvati otvorenim. Dok ih jednom ne zatvori…

Kada u kamiondžijskoj kolumni pročitate rečenicu “Ne brže od života”, šta vam prvo padne na pamet?

Verovatno ono klasično “ne prekoračujte dozvoljenu brzinu”, “prilagodite brzinu uslovima na putu”, “bolje stići i kasnije nego nikako”, “neće istovar nigde pobeći”

E sad, zamislite da to “nešto” ka čemu idete nije parking, utovar, istovar, najbliži WC ili striptiz klub. Nego je to budućnost kojoj težite, život koji vas čeka tamo negde, iza krivine, iza sto krivina, a tom životu ste bliži sa svakom pređenom miljom, sa svakom navrat-nanos prevezenom turom, preskočenim obrokom, sa svakim neprospavanim satom, danom, godinom…svakom popijenom kafom koja će vam oči sačuvati otvorenim...

Ona stara dobra jurnjava, kad ga na nizbrdici “pustite da ide” pa kazaljka pređe osamdeset, svi znamo, može u sekundi da vam promeni ili oduzme život.

Ali ova druga, o kojoj pišem danas, život troši polako, na činove, ili ako hoćete – na ture, sve dok ga jednog dana ne ugasi. Statistika kaže da je svakog drugog rahmetli kamiondžiju sahranila “duga vožnja“. A to je nešto što svi radimo. Vozimo do iznemoglosti, do momenta kada pomislimo da bi mogli da vozimo beskonačno, a neki nažalost zbog manje sreće ili slabije genetike u toj beskonačnosti i završe.

A mora li baš tako da bude…?

 Razgovor sa skoro svakim vozačem na ovu temu u jednom momentu krene u pravcu prisećanja na situacije koje su se desile na putu, i onda shvatiš da nam se dešavaju iste stvari, a zajednički komentar uglavnom bude: “Eeeee, da mi majka zna šta radim…” A nije da smo zaposleni na minskom polju ili kao policajci na jugu Čikaga. I nije do toga šta nam je posao, već kako ga radimo. A radimo ga otprilike ovako:

-Koliko milja, 800? Kafica i lagano stižem sutra

-Koliko milja, 900? Litar kafe i ako rano utovarim neće biti problema, stižem pre podne

-1000 milja? Ma odspavam pred zoru sat vremena, probudim se taman kad svane, neće mi se spavati i onda mogu ceeelo jutro da vozim. Traži mi turu sutra posle podne da pokupim...

-Los Anđeles za Denver? Pa tu ima preko hiljadu milja, a pošto je sneg na 70-ici, ići ću na Albukerki, to je još 200 milja, znači dvadesetak sati vožnje. Ma brate, sad je podne, reci im da sam tamo sutra u 10 ujutru i traži mi nešto prema kući…

Ovde gore pobrojane su situacije koje su se meni desile, mnoge od njih i  više desetina puta. Ova poslednja samo jednom, ali taman toliko i treba – DOVOLJNO JE JEDNOM DA ZASPIŠ ZA VOLANOM. Tada nisam zaspao za volanom, ali mogao sam. Čista sreća.

Da pojasnim za one koji ne znaju šta to znači, jer prosto – nisu probali. Čovek kada vozi petnaest sati bez pauze i potom parkira i sklopi oči…Njemu još neko vreme pred očima igra bela isprekidana linija, od silne kafe koju je popio ne može da zaspi, a ne pomaže ni upaljen kamion ni to što je napolju dan i kamioni prolaze na desetak metara od njega.

Koje pare bi to opravdale? Kolika plata? Šta znače dolari onom koji je zaspao za volanom i nije se probudio? Postoji li novac koji će nadoknaditi oca devojčicama čiji otac je sve ovo radio i na kraju mu srce nije izdržalo?

Ipak, u jednom momentu će zaspati, ali kad se pšrobudi za 45 minuta, jer za toliko je navio budilnik, od kafe, nespavanja i budilnika srce lupa kao posle litar i po vinjak-kole. I sve to traje dok se umiva kroz prozor.

Ipak, posle 5-10 minuta organizam se oseća budnim i spremnim za novih sedam sati vožnje. A da li je spreman? Tih sedam sati će izvesti živ, zdrav i čitav samo zahvaljujući činjenici da u toku vožnje nije bilo potrebe da brzo reaguje, jer on za to nije sposoban…

Nekome ovo možda zvuči čudno. Vozačima ne. Nijedan kome sam ovo ispričao nije bio time fasciniran, jer je to već preživeo X puta. Istina, ponekad bude smešno, kao kad mi je kolega pričao kako nakon nekoliko dana nespavanja i razvoženja Fedeksovih prikolica u jednom momentu nije znao da li ima prikolicu ili vozi samo kamion. Pa je morao da proveri, izbacivao glavu kroz prozor, lupao sebi šamare da se razbudi i razmišljao da li stvarno pomaže da čupneš poneku dlaku iz nosa kako bi se razbudio!? 

Ako sam donekle uspeo da Vam dočaram kako i koliko sam nekada vozio (a neki i dalje voze tako), možda bi valjalo i da probam da se opravdam zašto sam to radio.

E, tu već ponestaje argumenata. 

Tačnije, nema ih. Koje pare bi to opravdale? Kolika plata? Šta znače dolari onom koji je zaspao za volanom i nije se probudio? Postoji li novac koji će nadoknaditi oca devojčicama čiji otac je sve ovo radio i na kraju mu srce nije izdržalo?

Kad se dođe do tih pitanja, već je kasno. Ali nije kasno ako se postave na vreme. Ako se preskoči neka tura zarad sna. Ako se umesto kafe za volanom popije čaj u krevetu.

A ako vam se to ne isplati šta je druga opcija? Vožnja do iznemoglosti “jer jedino tako mogu pare da se prave na ovakvom marketu(tržištu)”?

Pre nego što se odlučite za to znajte da je to opcija koju su mnogipre Vas probali. Uključujući i mene. Mnogi nisu tu da posvedoče o tome, a mi koji jesmo – nismo milioneri jer smo rizikovali svoj život. Nismo ni blizu toga.

Ali zato što smo prestali naše sadašnje, aktuelne, jedine živote…da žrtvujemo zarad nekih budućih, dalekih života iz snova, i dalje smo tu. I možemo da kažemo onu kultnu rečenicu Dereka Trotera iz Mućki:

“This time next year, Rodney, this time next year…” 

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *