VAŽNA NAPOMENA PRE ČITANJA OVE KOLUMNE: Sve “neobične” reči koje pronađete u tekstu su u nekom momentu izgovorene na američkom kontinentu, bilo od strane totalnih stranaca ili poznanika i kolega autora ovog teksta. Nijedna od tih reči ne može se pronaći ni u jednom leksikonu stranih reči i izraza…

“Moje ime je Stefan i rođen sam u Jugoslaviji. Nakon nekoliko promenjenih država, a bez napuštanja rodnog mesta, moje prvo i najduže putovanje bilo je upravo za Ameriku. Tu sam već sedamnaest godina. Iako veliku većinu svog vremena provodim sa zemljacima, više niko me ne zove Stefan. Svi su već navikli da sam Stiv. Vozim kamion i želeo bih da vam ispričam kako izgleda jedan moj dan.

Ujutru me najčešće probudi poziv iz moje traking kompanije, jer me tada zove dispačer da mi traži load. Ako mu misam poziv, vrlo lako taj load ode nekom drugom i onda moram da čekam na sledeći. Dok se to ne desi, skuvam sebi kafu, otvorim kenu pepsija i gledam neki domaći kanal.

Na pikapu nekada ide brzo, nekada su baš slou. Ja najviše volim da im drapam trejlu, i kasnije je samo pokupim, a dok oni utovaraju ja odem na trok stap i tamo pokupim još kafe i još neku kenu soka za put. Kad mi jave da sam loaded, kačim trejlu i krećem

Ubrzo me neko iz dispiča pozove ponovo, i tada već uzimam load koji mi najviše odgovara i krećem na jardu. Ako sam imao nešto da popravljam na kamionu, prvo skoknem do šape da pokupim kamion, pa onda na jardu po trejlu. Kad pokupim trejlu, krećem brzo na pikap jer nekad imam striktli apojtment pa moram biti tamo na vreme, a ujutru je najgora trafika u gradu.

Na pikapu nekada ide brzo, nekada su baš slou. Ja najviše volim da im drapam trejlu, i kasnije je samo pokupim, a dok oni utovaraju ja odem na trok stap i tamo pokupim još kafe i još neku kenu soka za put. Kad mi jave da sam loaded, kačim trejlu i krećem, i najviše volim kad mi je blizu hajvej, ne volim da idem rutama osim kad izbegavam tolove.

E, kad se uključim na hajvej, dalje ide lako. Pustim muziku, pijuckam kafu a kad baš moram svratim na rest eriju da obavim ve-ce. Vreme najčešće provodim na vezi sa ženom, da čujem šta ona radi. Da mi javi da li je opet poplavilo bejsment, da li treba da joj nešto popravljam na venu, i ako treba, da zna koliko će to trajati jer mali Den (dobio ime po dedi sa Korduna) ne voli da voka do škole, a ja sam u njegovim godinama prelazio brda i doline svaki dan.

Jednom sam ga pitao da gesuje koliko sam ja dnevno prelazio peške, samo mi je rekao da ga livam ispred škole i da ga ne badrujem… Nakon razgovora nastavljam da vozim do kraja dana, ležem u sliper i tako sve u krug do petka. E, u petak, kad dođem kući za vikend, stignem malo i da odmorim, ali nekad imam i posla oko kuće. To mi ne pada teško, jer ipak je to moja kuća, mada imam da plaćam morgidž još dvadesetak godina. Od radova uglavnom ima neki klining po bejsmentu, da se kosi trava ili da se penta kapija. To najviše i volim jer tada uzmem baksu piva i pentam ceo dan.

Nekad dođe i komšija da pomogne, pošto se moje dvorište vidi iz ele gde on baca garbiđ. Tada zajedno pentamo, sabijemo baksu piva i svako svojoj kući. Tad bar ne moram da mislim da l ću dobiti dijuaj. Uveče opet pustim malo domaće muzike, takozvane ćirilice, da se opustim. Drugi dan vikenda najčešće provodim sa kolegama na lejku. Rentamo neki brodić, opet se popije po neka baksa, tokamo o nekim običnim stvarima, da ubijemo vreme.

Nekad nam planove pokvari neki drugi kolega koji nas zove da mu pomažemo ako treba da se muva, ali to nije toliko često. Na kraju dana svako ide na svoju stranu, jer se sutra radi. Ipak, lakše mi je kad vikend provedem sa zemljacima, na srpski način, da se ne zaboravi odakle smo došli…”

NAPOMENA #2: Ne pokušavajte sa gugl translejtom da čitate ovaj tekst, pošto ovaj jezik nemaju u ponudi. Za sve nedoumice obratite se autoru teksta. Aj baj

Piše: Darko NikolSon Foto: Bukvar