Završava se još jedna Evroliga. Jedan od srpskih trenera koji je obeležio istoriju ovog takmičenja koje se pod različitim imenima igra od 1958. godine je svakako i Božidar Boža Maljković.
On je ovo takmičenje osvajao četiri puta. Dva puta sa Jugoplastikom i po jednom sa Limožom i Panatinaikosom.
On je u velikom intervjuu za Nedeljnik, prisećajući se dana u Jugoplastici rekao:
“Ubeđen sam da bi svaka majka želela da uda svoju ćerku za mog igrača. Sa svima sam ostao veliki prijatelj. Rađa mi svake godine dolazi bar dva puta u Beograd. Sa Zoranom Savićem se redovno viđam u Marbelji. Duško Ivanović mi je kao član familije. Perasović isto. Onda moj Srbin Zoran Sretenović, takođe. Najdalje nam je otišao Kukoč, u Ameriku, sada igra golf. On je najbolji igrač kog sam trenirao. To majka retko rađa. Kukoč je u mladosti trenirao stoni tenis i dobijao reprezentativca Jugoslavije Zorana Primorca. Igrao je i fudbal u Hajduku izvanredno. I kada bismo profesor Aca Nikolić ili ja nešto kritikovali igrače, stalno govorili – košarka se igra, ne može se igrati sa košarkom, Aca bi onda dodao: Dobro, to ne važi za Tonija, ti se, Toni, igraj malo”.
On je ispričao i kako je na odlasku iz Jugoplastike poručio upravi – čuvajte mi Makedonca Pecu Naumovskog, on će biti najbolji igrač narednih deset godina.
“To vam ostavljam kao amanet. A onda me je Šolman pitao: ‘A šta ti je to amanet?’ Nije znao. Objasnio sam mu”, rekao je Maljković u opširnom intervjuu u kom je otvoreno govorio o svom životu, bivšoj državi, ratu, kao i o poslu koji sada obavlja, a to je mesto presdednika Olimpijskog komiteta Srbije.
O odlasku u Split još je rekao:
“Nisam imao ni fiksni telefon, a mobilni nisu ni postojali. Drugi dan odmora dolazi mi brat koji je radio u kudeljari, gde je bio jedini telefon u selu. Kaže: ‘Traže te neki iz Splita, dogovorili smo se da dođeš u kudeljaru da se čujete u šest sati.’ I odem. Kad zove me Josip Bilić, moj pobratim, sekretar kluba, tajnik. I kaže da je Jugoplastika zainteresovana za mene. Mislio sam da je to nešto više od skrivene kamere. Gde mene nađoste? I prekinem taj kratki odmor, i odem avionom u Split”, ispričao je Boža Maljković o svom dolasku u Jugoplastiku sa kojom će kasnije pokoriti Evropu.
“Dogovorimo se za minut, a Jerkov mi kaže: ‘Dobar smo posao napravili. Gospu ti tvoju, kakve si ti imao reference od Nikolića, Žeravice i Moke, a ti pristao da radiš za ovako malu plaću.” A ja: ‘Polako, daćete vi sve te pare’, što se uostalom i desilo posle dve evropske titule.
A onda iz one nemaštine u Srbiji, iz koje nisam imao ni za benzin, prvu noć u Splitu provedem u Titovom apartmanu, koji se nalazio u parku, ali pošto sam alergičan na ‘mace’, na prvi trening sam došao sa kijavičavim nosom i crvenim očima”, ispričao je Maljković.
On je o tom prvom susretu sa splitskim igračima, a posebno sa igračima koji će postati najveća imena, Tonijem Kukočem i Dinom Rađom, rekao:
“Kukoču je bilo svejedno. On je tu došao da se igra, da zbog svog patološkog altruizma igra za druge. A Rađa me je gledao mrko, kroz zavesu, četiri-pet dana. Kada je shvatio da košarku znam pet puta više od njega, što jeste fundament trenerskog autoriteta, počeo je da mi veruje.”
Tekst: Nedeljnik.rs
