Connect with us

intervju

INTERVJU, ZORAN KESIĆ: Ne mogu da zamerim mladima što beže iz Srbije, borimo se protiv onoga što ih tera iz nje!

Published

on

Popularni televizijski autor za Serbian Times bez dlake na jeziku govori o politici, vlasti, opoziciji, ekologiji, medijima… i otkriva kome veruje, šta ga nervira i kako se bori za budućnost svoje dece.

Vaša gostovanje u Čikagu imalo je velikog odjeka ne samo u Americi, naročito je dobro prošla priča od 1 od 5 kamiona. Kakvi su vaši utisci iz SAD? Planirate li neko novo gostovanje sa svežim pričama “iz materice”?

Dvonedeljni boravak u Americi uspomena je za ceo život, tim pre što smo supruga i ja zajedno doživeli tu avanturu. Decu smo ostavili u Beogradu da ih čuvaju tetke, teče, babe i dede, a mi smo bez trunke griže savesti odlučili da budemo pravi primer loših roditelja i uživamo za svoj groš.

Moje priredbe u Čikagu, Njujorku, Bostonu i Vašingtonu bile su fenomenalne i jako zabavne. Govorim iz svog ugla. Nadam se da je i publici bilo OK. Meni je bilo fantastično, što je valjda i najvažnije.

I da, doći ću opet. Najverovatnije sledeće godine. A posebno mi je drago što sam u Americi uspeo i da oformim čak dva benda od naših ljudi koji žive u Čikagu i Bostonu. Oni su mi bili sjajna muzička pratnja na nastupima i nadam se da će to biti slučaj i kada ponovo budem došao.

“Borimo se na naš način protiv svega onoga što mlade tera iz Srbije, a to su glupost, vladavina prosečnih i poslušnih, dominacija površnosti, primitivizma i burazerskih odnosa, lažne diplome, lažni doktorati, lažni autoriteti, lažne institucije…”

Poslednja istraživanja pokazuju da čak 64% mladih želi da ode iz Srbije. Šta mislite o tome i imate li ideju kako to sprečiti? Jeste li i sami nekada pomislili da je “krajnje vreme da palite”?

Boli me kad vidim takve brojke, jer i sam u kući imam dvoje mladih i ne mogu ni da pretpostavim kako bih se osećao da jednog dana požele da odu.
Nije problem da odu, ali da odu daleko, da ne mogu da ih vidim kad poželim… uh!

Nemam ideju kako to da sprečimo osim ovoga što zajedno sa mojim timom “24 minuta” radim već godinama. Borimo se na naš način protiv svega onoga što mlade tera iz Srbije, a to su glupost, vladavina prosečnih i poslušnih, dominacija površnosti, primitivizma i burazerskih odnosa, lažne diplome, lažni doktorati, lažni autoriteti, lažne institucije…

Ne krivim ih što odlaze, ali nastaviću da se svim silama borim da požele da ostanu. Ja ostajem svakako. U dobru i u zlu. Ovo je moj grad (Beograd), ovo je moja zemlja i koliko god da me oboje ponekad nerviraju, ne mogu bez njih.

Kao roditelj, kako biste reagovali da vaša deca žele da pobegnu iz Srbije?

Poštovao bih njihovu odluku, naravno. Ako biram između njihovog ostanka bez perspektive, ali srećnog mene što su mi deca tu i njihovog odlaska u neki normalni svet, a mene skrhanog, pa naravno – j…š mene i moju skrhanost.

Moja odluka da ne mrdam nigde odavde, tvrdoglavost, ali pre svega ljubav prema ovom gradu i ovoj zemlji, apsolutno ne moraju da budu i njihovi.
Ipak, nadam se da će, do statasavanja ovih mojih, a govorimo o nekih petnaestak godina, ipak stvari lepše i optimističkije izgledati nego sad.
Ne da se nadam, nego sam uveren u to.

Beograđani se sve više žale kako ne mogu da prepoznaju svoj grad, koji sve više liči na scenografiju za neki distopijski horor film. S druge strane, ljudi iz unutrašnjosti često komentarišu kako se u Beograd mnogo ulaže i stalno se nešto gradi. Kakav je vaš pogled na “raskopani Beograd na hlebu i vodi”?

Kič ljudi na vlasti prave grad po svom kič ukusu. Najprostije rečeno.
Čak i ne “prave grad”. Oni se prave da nešto prave. Nakon njihovih rekonstrukcija, shvatite da bi bolje bilo da ništa nisu dirali. Mnogo toga će posle ovih morati da se popravlja.

Ekologija je po mnogima važnija tema od bilo kakve politike, a istovremeno je neraskidivo povezana s njom. Dok ljude kod kažnjavaju što čiste smeće i sade drveće, svet bruji o ekološkoj katastrofi i “poslednjoj šansi da spasimo planetu”. Mnoge javne ličnosti angažovale su se tim povodom, a kakav je vaš stav?

Ja se nisam previše ekološki angažovao i ne mogu da se pretvaram da sam neki veliki borac za zaštitu prirode. Od onih sam koji ne vide dalje od sopstvenog nosa i ne razmišljam mnogo o ekologiji. Naravno da sam svestan da je reći tako nešto prilično loše za moj imidž, ali ako ništa drugo bar sam iskren.

“Baviti se poličkom satirom u Srbiji podrazumeva često dosadan i mukotrpan rad objašnjavanja publici da nešto što je neki čika rekao nije istina. Dosadno je zato što neke čike svakodnevno govore neistine, pa smo onda zatrpani brdom laži i prosto ne znamo čega da se dohvatimo. Srbija je rudnik zlata za satiričare.”

Izuzetno aktuelna je tema krađe reka zbog izgradnje MHE. Šta mislite o tome?

E to me već nervira. Ljudi su s pravom nezadovoljni. Apsolutno u utakmici reka i prirode protiv kapitala i zarade navijam za domaće. U sećanje mi pristiže i stara navijačka parola gostujućim igračima “što ste došli – kad ste znali – da ste ovde najebali”.

Karijeru ste počeli maltene kao dečak na Studiju B, koji je u međuvremnu izgubio svaki kredibilitet, a možda i smisao. Vi ste promenili mnoge medijske kuće, ali se držite svog pravca. Šta vas i dalje vuče tom poslu i šta danas mislite o onom “klincu” sa Studija B? Da li biste možda izabrali neki drugi put?

Ne bih izabrao drugi put, e jedino možda bih ako bi to bio put velikog fudbalskog asa. Ukoliko bi mi bilo garantovano da ću ostvariti fantastičnu karijeru, igrati za najveće klubove i našu reprezentaciju… onda bih verovatno izabrao taj put.

Ali sviđa mi se ovaj put koji imam i kojim idem već skoro 25 godina koliko radim na televiziji. Kako sam se tada na Studiju B kao tinejdžer od 18, 19 godina zaljubio u svet novinarstva i televizije, tako me ta ljubav nikada nije pustila. Moram priznati i da sam imao veliku sreću da već decenijama mogu da radim ono što me u toj fazi karijere najviše zanima, uzbuđuje i inspiriše. Ja se stvarno ne sećam da li se tokom ovih 25 godina ikada dogodilo da se probudim i budem u fazonu “o ne, još jedan smarački dan na poslu”. Meni je ovo uvek bilo mnogo više od posla i valjda se to i vidi na ekranu.

U listu “Danas” objavljen je tekst “Želim društvo u kom Zoran Kesić traži drugi posao”. Ima li Zoran Kesić trenutno posao, hoće li biti nove sezone “24 minuta” i gde će se emitovati?

Razumeo sam šta je mladi autor tog teksta želeo da kaže, ali nije to baš najveštije izveo. Naravno da svi želimo da živimo u srećnom, poštenom, prosperitetnom društvu, u društvu u kom se cene kvalitet i znanje, a ne poslušnost i članstvo u stranci. Ali naivno je verovati da će se takvo savršeno društvo ikada ovde ostvariti. Bar za naših života, teško. U tom smislu ja jedva čekam da ovu vlast zameni neka druga, pa da naša emisija potvrdi svoju misiju kritikovanja najmoćnijih obrađujući te nove na vlasti.
Nemojmo se lagati da posle ovih neće biti šta da se kritikuje. I zato mislim da će za satiričare uvek biti posla.

Nova sezona naše emisije kreće u subotu 21. septembra, a emitovaće se na istom mestu na kome se emituje već šest godina. Na televiziji O2 (ranije B92). Mi smo, praktično, neuništivi.

“Mi koji pravimo emisiju smo isti, ja sam od sezone do sezone deblji, pa malo smršam, pa opet se ugojim, ali poenta je da je emisija naša i samo naša. Nikome ne damo da nam se meša u posao i samo mi smo zaslužni za pohvale i krivi za kritike. Naša emisija je dakle upravo to – naša.”

Šta danas uopšte znači baviti se političkom satirom u Srbiji i da li je to uvek ono “bavimo se govnima”, kako ste jednom rekli?

Ja takav prostakluk obično kažem planski, kako bih isprovocirao reakciju (pozitivnu) publike ili čitalaca. Narod ponekad voli da čuje ružnu reč, pa mu eto, narodu, ponekad izađem u susret. Naravno da se neki od likova na našoj političkoj sceni zaista i mogu nazvati izmetom, ali daleko od toga da su svi isti.

Baviti se poličkom satirom u Srbiji podrazumeva često dosadan i mukotrpan rad objašnjavanja publici da nešto što je neki čika rekao nije istina. Dosadno je zato što neke čike svakodnevno govore neistine, pa smo onda zatrpani brdom laži i prosto ne znamo čega da se dohvatimo.
Srbija je rudnik zlata za satiričare. Postoji doduše realna opasnost da i sam rudar ostane zakopan, ali šta ćete, to je rizik posla.

Kako komentarišete priče da ste “državni satiričar” i da je vaša emisija zapravo ventil koji vlast u Srbiji prećutno odobrava, potvrda da su “mediji slobodni”?

Kao što ne komentarišem priče da smo “jedino svetlo na kraju tunela”, “glas slobode”, ili “jedina objektivna informativna emisija”, tako ne komentarišem ni ovo. A kako bih i mogao da komentarišem? To da li nas neko doživljava kao careve koji sve što imaju saspu u lice vlasti ili kao sluge režima, da li smo za gledaoce nasušna potreba, ili smo za ovaj režim alibi da ima slobode govora, to su sve stvari naših gledaca, režima i bilo koga drugog ko nas gleda, pa samim tim i ovako ili onako doživljava. Mi niti utičemo na to kako će nas neko doživeti, niti nas to preterano zanima. Doživljavajte, vaša stvar.

Ali ono što je naša stvar, u to ne mogu da se mešaju ni gledaoci, ni vlast, ni opozicija, ni crkva, ni gospod Bog lično. Kako smo zamislili emisiju pre 6 godina, kakva nam je bila osnovna ideja, motivacija i metodologija rada, tako je sve isto i dan danas. Mi koji pravimo emisiju smo isti, ja sam od sezone do sezone deblji, pa malo smršam, pa opet se ugojim, ali poenta je da je emisija naša i samo naša. Nikome ne damo da nam se meša u posao i samo mi smo zaslužni za pohvale i krivi za kritike. Naša emisija je dakle upravo to – naša. Mi to tako hoćemo. I mislim da upravo to i nervira sve te koji pokušavaju da nas stave na neku policu, pa onda tako upoličene da nas kao lakše opljunu.

” Ali ako me već vučete za jezik, dobro su se setili da bojkotuju. Naša emisija već 6 godina predstavlja bojkot protiv nepravde, laži, korupcije i svega što nas danas okružuje. Ne pristajemo na ovo. Ovde nam se nešto ne sviđa i bojkotujem da se priklonim tome. Neću. E pa, alal vam vera što ste konačno (valjda) odlučili da i vi kažete to istorijsko ne.”

Pored vlasti, često kritikujete i opoziciju. Kako gledate na srpsku političku scenu i ideju da se izbori bojkotuju?  Ko su uopšte ljudi od integriteta na ovoj sceni?

Nije naša misija ni da kritikujemo vlast, ni opoziciju. Nama je zabavno da uočavamo glupost i laž, odakle god da dolaze i onda tome da se podsmevamo. Nemojte mi reći da je opozicija bogomdana i lišena i gluposti i laži. I još egocentričnosti, promene političkog kursa, nedoslednosti… Ideju o bojkotu izbora prepuštam onima koji će (ili neće) prijaviti svoje liste. Na osnovu njihove odluke i moje lične procene kao građanina, odlučiću da li ću nekome dati svoj glas ili neću.

Ali ako me već vučete za jezik, dobro su se setili da bojkotuju. Naša emisija već 6 godina predstavlja bojkot protiv nepravde, laži, korupcije i svega što nas danas okružuje. Ne pristajemo na ovo. Ovde nam se nešto ne sviđa i bojkotujem da se priklonim tome. Neću. E pa, alal vam vera što ste konačno (valjda) odlučili da i vi kažete to istorijsko ne.

U poslednje vreme politička situacija kao da se sve više zaoštrava, fizički sukobi više nisu eksces, nego postaju praksa, a strah i sila postali su glavno oružje vlasti. Plaši li vas to?

Ne plaši me. Doživeo sam i preživeo i lično batine na svojim leđima, privođenje, bežanje od policije, gutanje suzavca… Govorim o devedesdetim godinama i Miloševićevom vremenu. Nije mi strano da neko hoće da me bije, a da ja ne odustajem od onoga u šta verujem. Ali to što me ne plaši, ne znači da me ne nervira. Svaki vid agresije, bilo verbalne, bilo fizičke me izluđuje. Prezirem nasilne, bezobrazne, agresivne, a najčešće i primitivne, površne i glupe.

Volim da im stavim do znanja šta mislim o njima i svim svojim moćima oduvek sam se borio za pravdu, istinu, poštovanje različitosti, za toleranciju. Doduše, nisam tu do kraja dosledan, priznajem da nisam tolerantan prema gadovima i želim im sve najgore.

“Zapravo najviše verujem emisiji “24 minuta”. Ništa mi drugo ne radimo već godinama osim što govorimo istinu. A ljudi vole istinu. Pogotovu kad je okružena morem laži. Morem. Čuj! Močvarom, blatom laži.”

Ima li nezavisnih medija u Srbiji ili bilo gde? Slažete li se sa konstatacijom da društvene mreže preuzimaju ulogu medija i šta mislite o tome?

Ima nezavisnih novinara. Ceo medij je najčešće, ako ništa drugo, a ono bar finansijski uslovljen od strane onoga ko ga plaća. Ali novinara ima.
Pritom namerno ne kažem “poštenih” novinara ili “dobrih” novinara, novinar ako je novinar podrazumeva se da je borac za istinu i radoznali tragač za istinom. U suprotnom prosto nije novinar.

Društvene mreže jesu prostor na kome se svakodnevno informišemo, ali mislim da još uvek ne mogu da pariraju tradicionalnim medijima – televiziji i štampi. Uostalom i ova vlast kao dokaz o navodnoj slobodi medija uvek prvo navodi da su društvene mreže slobodne. Što bi valjda trebalo da predstavlja dokaz velike slobodoumnosti ovog režima. “Baš vam hvala što nam niste I fejsbuk cenzurisali, stvarno ste divni”.

Ne mogu da ne primetim, uz sve očigledne prednosti društvenih mreža koje i sam koristim, da smo devedestih i bez interneta mnogo energičnije, brže i mnogobrojnije izlazili iz kuća na ulicu kad bi zatrebalo, a danas kao da mnogima lajk ili šer zadovoljavaju potrebe za građanskim aktivizmom.

U opštoj poplavi informacija, šumu netačnih, nevažnih i neproverenih vesti, teško je naći pravi izvor. Kome vi verujete?

Verujem svom osećaju. Verujem ljudima koje volim. Verujem kolegama koje poštujem i čijoj se hrabrosti i kreativnosti divim. Ali pre svega verujem svom instinktu. Mislim da sam postao pravi živi detektor za foliranje, glumu, laž i neiskrenost. Što nas dovodi do činjenice da zapravo najviše verujem emisiji “24 minuta”. Ništa mi drugo ne radimo već godinama osim što govorimo istinu. A ljudi vole istinu. Pogotovu kad je okružena morem laži. Morem. Čuj! Močvarom, blatom laži.

Građani Srbije popili su 5,54 miliona kutija lekova za smirenje u 2018. godini, pokazuju podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Smirujete li se i vi jednom od ovih 5 miliona kutija ili imate neki bolji i zdraviji način?

Ja generalno ne pijem lekove. Izuzetak je kafetin, ali to samo preventivno, nakon alkoholisanja. a pre spavanja. Nema za mene boljeg smirenja od porodice. I decu učim da je porodica najvažnija. Da se razumemo, i u porodici svakodnevno se nerviram, ali to je život i to tako mora. A što se tiče politike, dajem sve od sebe da naša emisija više nervira političare, nego što oni nerviraju nas.

Tekst: Serbian Times Foto: promo

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *