Connect with us

Amerika

INTERVJU, VLADIKA MAKSIM, 2. DEO: Patrijarh nam je na Saboru rekao da mu Vučić nikada za sedam godina nije izneo bilo kakav plan o Kosovu!

Published

on

Žao mi je što nisam bio prisutan da branim vladiku Teodosija kada je Vučić nediplomatski nastupio prema njemu * Žalosna je činjenica da u Srbiji ljudi sa stavom, poštenjem i integritetom, kakav je bio Oliver Ivanović, mogu da nestanu samo zato što nekom ne odgovaraju.

Nakon što smo u prvom delu intervjua sa Maksimom (Vasljevićem, 51), vladikom zapadno-američkim, apsolvirali teme koje se tiču života i rada SPC u SAD, promene njenog imena i Ustava, odnosa prema Vaseljenskoj patrijaršiji i poređenja autokefalnosti Srpske i Ukrajinske pravoslavne crkve, u drugom smo se više okrenuli ka uslovno rečeno “svetovnim pitanjima”.

Ako se pitanje Kosova uopšte može odvojiti od naše duhovnosti, porekla i tradicije…

Sudbina Kosova je i dalje najveći nacionalni problem. U poslednje vreme se sve češće pominju reči kao što je razgraničenje, podela… Crkva je odlučno digla glas protiv toga. Gde vi vidite rešenje?

-Hvala Vam na tom pitanju. Mi u zapadnoj Americi o Kosovu i Metohiji razmišljamo na praktičan način: u trajnom smo kontaktu sa našim tamošnjim narodom preko Episkopa Teodosija i njegovog monaštva, i gledamo da posetama i materijalnom pomoći doprinesemo njihovom opstanku, posebno deci. Kada smo 2015. godine objavili monografiju „Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije“ verujemo da smo i mi dali doprinos, kako je tvrdio pokojni akademik Dušan Bataković, da se neutralizuje kampanja za učlanjenje Kosova u Unesko. Pored književne i istorijske, knjiga ima i veliku umetničku vrednost.

Samo tokom prošle godine uputili smo čitav niz javnih apela Stejt departmanu povodom stradanja našeg naroda u južnoj Srbiji apelujući za njegovu zaštitu.

Ne zaboravite, u susretu sa Amerikancima mi srpski episkopi se bez izuzetka i vrlo jasno identifikujemo kao pravoslavni srpski episkopi, a u razgovorima sa zvaničnicima iz Stejt departmana branimo nedvosmislen stav Sabora naše Crkve o Kosovu i Metohiji. Samo tokom prošle godine uputili smo čitav niz javnih apela Stejt departmanu povodom stradanja našeg naroda u južnoj Srbiji apelujući za njegovu zaštitu. Pored svog glavnog cilja Crkve, a to je pružanja predokusa Carstva Božijeg služenjem liturgije i etičkim podsticajima, naš episkopat u SAD negovanjem zavetne kosovske misli održava samosvest naroda, podsećajući ga na drevnu slavu srpske države i narodne istorije.

Po pitanju rešenja kosovskog problema došlo je i do otvorenog sukoba mišljenja na Saboru u Patrijaršiji između predsednika Vučića sa jedne, i nekoliko vladika, među kojima ste navodno bili Vi, sa druge strane. Šta je ono u čemu se ne slažete sa predsednikom? 

-Iskreno, bio sam jedini vladika koji namerno nije želeo da prisustvuje tom sastanku i zato nisam ušao u tu salu dok je trajao razgovor. To je bio moj lični gest, mada sada mislim da je ipak trebalo da prisustvujem, ponajviše zbog Vladike Raškoprizrenskog Teodosija prema kome se predsednik Vučić ponašao u najmanju ruku nediplomatski. Naravno, već je poznato gotovo sve što je tu rečeno tako da to ovde ne bih ponavljao.

NEDIPLOMATSKI PREMA VLADICI TEODOSIJU: Predsednik Aleksandar Vučić

Aktuelna vlast se sa problemom Kosova nosi u meri svojih mogućnosti i znanja, ali je problem što je iz tog rešavanja isključila ostale relevantne faktore

Vladika Maksim

Šta mislite o Vučićevom stavu da je SPC nerealna po pitanju Kosova, da ne poznaje dovoljno situaciju i traži više od onoga što je moguće?

-Predsednik Vučić misli da je „realnost“ najbolja osnova za rešavanje problema. Kao Crkva, mi mislimo da je realnost klizav teren za vrednovanje istine budući da upravo oko realnosti postoje najrazličitija i sukobljena mišljenja. U tom smislu, naš Sabor smatra da su sadašnji trenutak i vladajuća konstelacija odnosa u svetu varljiva osnova za rešenje tako važnog problema kakvo je status Kosova i Metohije. Aktuelna vlast se sa problemom nosi u meri svojih mogućnosti i znanja, ali je problem što je iz tog rešavanja isključila ostale relevantne faktore. Ona ne sme da zaboravi da postoji i vertikala srpske istorije koja, kako je to govorio pokojni Dušan Bataković, počiva na nekoliko osnovnih obeležja, koja, uzeta zajedno, čine skup osobitih kulturnih vrednosti, moralnu i duhovnu lestvicu srpskog naroda: odanost pravoslavnoj veri i Srpskoj pravoslavnoj Crkvi, oslonac na tradiciju proisteklu iz kosovskog predanja, sećanje na svetorodnu dinastiju Nemanjića itd. Dodatni problem je i nesposobnost velikog dela naše elite da prepozna kako bi ta tradicija, u evropskim razmerama, mogla skladno da se uklopi u zbir opštih vrednosti uokvirenih hrišćanskom civilizacijom.

Da li država ima neki konkretan plan po pitanju Kosova, i da li ga je predsednik Vučić prezentovao tom prilikom u Saboru?

-Naš Patrijarh nam je na početku Sabora u Žiči rekao da mu predsednik Vučić nikada za sedam godina nije izneo bilo kakav plan o Kosovu. Predsednik to nije učinio ni kad je primljen u sali za razgovore tokom Sabora. A kako smo videli, nikakav plan nije izneo ni u skupštini Srbije. Sve se odvija iza očiju javnosti. Međutim, biće da tu nema ničeg novog, tj. da srpska politika pati od kratkovidosti. Pročitajte ove reči i pogodite ko ih je izgovorio: „Vlada je ovu činjenicu sakrivala na nesreću našeg naroda i države od javnoga mišljenja, sve do poslednjega momenta i nije ništa uradila da bi pripremila javno mišljenje za ovakav preokret državne politike. U ovom nepromišljenom postupku vlade, leže glavni uzroci svih fatalnih događaja i naše nesreće“. Ne, nisu ovo reči iz ove godine, nego su to reči srpskog Patrijarha Gavrila Dožića iz 1941. godine, izgovorene na račun tadašnje jugoslovenske vlade, u nešto drugačijem kontekstu (iz citata je sklonjena samo reč „jugoslovenska“).

NESTAJU ONI KOJI NEKOM NE ODGOVARAJU: Oliver Ivanović

Žalosna je činjenica da u Srbiji ljudi sa stavom, poštenjem i integritetom, kakav je bio Oliver Ivanović, mogu da nestanu samo zato što nekom ne odgovaraju.

Žalosna je činjenica da u Srbiji ljudi sa stavom, poštenjem i integritetom, kakav je bio Oliver Ivanović, mogu da nestanu samo zato što nekom ne odgovaraju.

Na istom Saboru ste sklonjeni sa mesta profesora na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Na Vašu stranu je stao i Vaš duhovni otac, umirovljeni vladika Atanasije (Jevtić), koji je tim povodom imao prilično žustru prepisku sa patrijarhom Irinejem. Kako ste lično doživeli taj čin?

-Netačno je da je Sveti Arhijerejski Sabor u maju mesecu raspravljao o mome profesorskom statusu. Jedan episkop kao individua je to izneo kao problem, ali je njegovo izlaganje odmah naišlo na burno negodovanje drugih vladika. Posedujem stenografske beleške šta je ko o tome rekao. Dakle, nema takve saborske odluke, kao ni „prećutne saglasnosti“ koju je neko pomenuo. Uostalom, ako, primera radi, Sabor dva puta zaredom odbije da jednog patrijarhovog kandidata izglasa za episkopa – zar to nije jedna vrlo rečita (daleko od „prećutne“) nesaglasnost sa njim?! Štaviše, ni u saborskom zapisniku ne postoji nikakav trag o diskusiji oko moje profesure. Prema tome, ex nihilo nihil fit – ništa ne dolazi iz ničega.

I DALJE PROFESOR: Vladika Maksim )prvi red desno) sa studentima Bogoslovije u Libertivilu

Netačno je da je Sveti Arhijerejski Sabor u maju mesecu raspravljao o mome profesorskom statusu. Jedan episkop kao individua je to izneo kao problem, ali je njegovo izlaganje odmah naišlo na burno negodovanje drugih vladika.

Ja sam i dalje profesor Univerziteta sa svim pravima i dužnostima koje taj status povlači. Ko god želi da ukaže na teološke ili neke druge propuste u mom teološkom i akademskom radu moraće dobro da se potrudi. Uostalom, dopis sinoda je upućen Dekanatu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta koji će sa svoje strane sinodu uputiti adekvatan odgovor. Da sumiram stanje stvari: u svom dosadašnjem akademskom radu nisam izneo ništa što bi bilo u sukobu sa dogmatskim ili etičkim učenjem Crkve. S obzirom da se autor sinodskog obrazloženja već javno oglasio rekavši da tu postoje nekakvi formalni i teološki razlozi, sa svoje strane imam da odgovorim lakonski: svi formalnopravni, tehnički i doktrinarni prigovori autora sinodskog obrazloženja su najobičnije neistine. Treba se zamisliti i nad činjenicom da će (ukoliko bi se sa Fakultetom postupalo na način na koji Sinod to sada pokušava) status svakog profesora fakulteta ubuduće zavisiti od raspoloženja i proizvoljnosti svakog novog sastava Sinoda.

Mi, srećom, nemamo nepogrešivog papu, mada se pojedini, mimo patrijarha, ponekad ponašaju kao da su nepogrešivi. Primetili ste kako se izvesni episkop – glavna meta Atanasijeve kritike, ustručava da mu bilo šta odgovori.

Što se tiče prepiske Vladike Atanasija sa Patrijarhom, mislim da su to stvari koje prate život Crkve. Hercegovačkom vladiki su mnogo jasnije stvari nego što to neki misle. On je, imajući u vidu razne zakulisne radnje, reagovao na svoj, atanasijevski način kakvim ga svi poznaju, a zbog kojeg ga licemeri ne podnose, a ljubitelji istine cene i uvažavaju. Mnogo žustriju prepisku su vodili Sveti Oci međusobno pa su njihova pisma danas dragoceni izvor za upoznavanje istorije Crkve. Vladika Atanasije se legitimno obratio predstojatelju naše Crkve i izneo neslaganje sa odlukom Sinoda. Naš Patrijarh je čovek koga uvažavamo zbog mesta koje zauzima, ali ne zaboravimo da je on čovek koji osim što je u dubokoj starosti, može da napravi grešku, da nešto zaboravi, pogrešno čuje, da poveruje u neku neistinu. Ako se to dešava drugima, zašto bi amnestiran bio on, čestita starina od devedeset leta?! Mi, srećom, nemamo nepogrešivog papu, mada se pojedini, mimo patrijarha, ponekad ponašaju kao da su nepogrešivi. Primetili ste kako se izvesni episkop – glavna meta Atanasijeve kritike, ustručava da mu bilo šta odgovori.

SREĆOM, NEMAMO NEPOGREŠIVOG PAPU: Vladika Atanasije i Maksim sa decom

Episkop Atanasije Jevtić nas svojim postupcima poučava da ne smemo da ćutimo kada nepravda zauzme mesto pravde. U svoj svojoj enigmatičnosti kao ličnosti, Episkop Atanasije je i ovog puta izneo jevanđelski sud nad savremenošću

Episkop Atanasije Jevtić nas svojim postupcima poučava da ne smemo da ćutimo kada nepravda zauzme mesto pravde. U svoj svojoj enigmatičnosti kao ličnosti, Episkop Atanasije je i ovog puta izneo jevanđelski sud nad savremenošću. I time nas je, kako je zabeležio Matija Bećković, najviše potresao.

Neki su to doveli u vezu sa Stavom iz 2017. koji ste potpisali zajedno sa još nekoliko profesora, docenata i asistenata Bogoslovskog fakulteta, a kao odgovor na Peticiju kojom se traži ukidanje Darvinove teorije. Vidite li Vi vezu među tim događajima?

-Bliska budućnost će pokazati ko je tu bio u pravu i koliko je to bio jedan veštački problem. Nijedan od aktuelnih profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu ne povezuje teoriju evolucije sa učenjem Crkve. Međutim, za nas kao pripadnike Univerziteta, bilo je neprihvatljivo da skupina peticionaša bolje zna šta je nauka od Univerziteta u Beogradu, SANU, Biološkog fakulteta BU, Srpskog biološkog društva, Srpskog lekarskog društva i dr. Sve ove institucije su zvaničnim saopštenjima osudile Peticiju, a mnogi od njihovih predstavnika zvanično i/ili javno podržali Stav nas teologa. Peticija je uključivala potpisnike iz najrazličitiji sfera nauke i umetnosti i društvenih delatnosti uopšte, uglavnom nekompetentne za bavljenje ovim pitanjem, bilo iz perspektive biologije, bilo teologije. Od trojice biologa koji su je potpisali javnosti je najpoznatiji Tomislav Terzin, istaknuti promoter pseudo-naučnih teorija i adventista sedmog dana, denominacije koja je poznata po stavovima tzv. kreacionizma koje zastupaju američki protestantski fundamentalisti. Stav profesora Teološkog fakulteta, sasvim je očigledno, bio je reakcija protiv takvog nepravoslavnog i nezdravog fundamentalizma. 

Treba reći da je u decenijama komunističke ideologije i diktature, polako u javnom opticaju i popularnoj svesti, širenoj putem škole, ideoloških pamfleta, pisanih i elektronskih medija, stvorena jedna slika teorije evolucije kao apsolutno neusaglasive sa verom. Ona je ostavila duboke nedoumice kod verujućih ljudi, a i kod velikog broja episkopa. Međutim, vodeći teološki autoriteti u današnjem Pravoslavlju pišu i pokazuju da se ovom pitanju i te kako može pristupiti istančanije.

 Kada se polemika oko Darvinove teorije rasplamsala, u jednoj izjavi ste rekli: “Od momenta kada se pojavi naučna teorija kadra da zameni teoriju evolucije, kao njena jednako plauzibilna alternativa, mi ćemo biti tu da je podržimo”. Takođe, negde ste tim povodom kazali i sledeće: “Pomislim odmah na svetog Grigorija Bogoslova iz četrvtog veka, koji je bio teolog, naučnik i episkop i koji je čoveka nazvao životinjom u procesu oboženja”.

-Kao prvo, nije isključeno da neko u budućnosti neće dobiti Nobelovu nagradu za postavljanje granica teoriji evolucije. Drugo, dužan sam da kažem da je svako od nas teološki obrazovan u datom kontekstu i ja ne mogu po tom pitanju da budem u raskoraku sa kako srpskom tako i sa ukupnom pravoslavnom teologijom poslednjih trideset godina. U izdanju Bačke eparhije, na primer, devedesetih godina prošlog veka objavljen je niz knjiga i časopisa u kojima se eksplicitno tvrdi da Teorija evolucije nije protivna pravoslavnoj veri i u kojima se ona posmatra u potpuno pozitivnom svetlu. Mi smo to kao studenti čitali i postupno formirali svoj stav po tom pitanju. Tri počasna doktora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (Jovan Zizjulas 1991, Hristo Janaras 2003, Kalistos Ver 2008) smatraju da načelno nema nesklada između teologije i evolucije. I posle svega toga, zar treba da se čudimo što novije generacije teologa tvrde da evolucija nije zlo (ukoliko se ne banalizuje i ne svodi na floskule tipa „čovek je postao od majmuna“)? Ako su naša Crkva i njene vladike usmeravali čitave generacije u jednom pravcu – a to je da teologija ima šta da kaže po pitanju naučnog znanja a ne samo da ga ignoriše – kako sada da sve poreknete kao da se to nije desilo?!

SVOJOM TEORIJOM IZAZVAO SUKOBE U SPC: Čarls Darvin

Nijedan od aktuelnih profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu ne povezuje teoriju evolucije sa učenjem Crkve. Međutim, za nas kao pripadnike Univerziteta, bilo je neprihvatljivo da skupina peticionaša bolje zna šta je nauka od Univerziteta u Beogradu, SANU, Biološkog fakulteta BU, Srpskog biološkog društva, Srpskog lekarskog društva i dr.

Daleko pre sadašnjih člankopisaca na raznim forumima po pitanju evolucije, napisao sam pre deset godina studiju pod naslovom „Postoji li biohemija slobode“. Tada sam istakao da s obzirom da prirodnonaučna teorija evolucije celokupni fenomen biološkog života objašnjava u skladu s načelima prirodnog slučaja, mutacije i odabira, ona kao takva ne pretpostavlja, niti je obavezna da pretpostavi, neki transcendentni uzrok, u smislu Božjeg stvaralačkog delovanja. Time se samo potvrđuje njen fenomenološki karakter. Dakle, biološki domen ne sadrži holističku sliku o čoveku ali pomaže istoj. Tu sliku poseduje teologija – naravno, ne u izolaciji nego u saradnji sa naukom, uzimajući u obzir i druga naučna saznanja o čoveku, baš kao što su to činili Oci Crkve kroz vekove.

Ima li zaista Crkva toliko razloga da se spori sa naukom, a po pitanju teorija o nastanku čoveka?

-Dozvolite da odgovorim kontra-pitanjem: šta znači uopšte to banalizovanje i polarisanje Crkve uopšte i nauke uopšte? Kao što rekoh, vodeći pravoslavni teolozi danas smatraju da nema razloga da se teologija spori sa naukom nego da je njen zadatak da podseća nauku da čuva dostojanstvo čoveka i planete.

S obzirom da ovo nije presudno pitanje, podsetio bih sve na maksimu koju je svojevremeno formulisao jedan vladika: „Među arhijerejima, kao i uopšte u Crkvi, vlada pravilo po kojem u bitnom i presudnom postoje sloga i jedinstvo, u manje važnom slobodan izbor, a u svemu – ljubav“. Stav 2017 jednog broja profesora bio je pokušaj da se odredi prava mera u razumevanju ključnih aspekata odnosa teologije i nauke i da se rasvetli zatamnjena i nedovoljno rastumačena dimenzija njihove sinergije. Taj plemeniti pokušaj je nepravedno zloupotrebljen od podstrekača nemira i raznoraznih agenata-provokatora.

Vera i jezik su neraskidivi deo identiteta jednog naroda. Nažalost, čest je slučaj da deca srpskih imigranata u Americi slabo ili nikako govore naš jezik. Šta crkva, konkretno Vaša Eparhija, čini po tom pitanju? Kako savetujete roditelje i decu koju susrećete u crkvi i na svojim putovanjima po parohijama?

-Srpski narod je, poput mnogih drugih naroda, veoma vezan za svoje istorijsko pamćenje, čemu doprinosi srpski jezik. Po tom pitanju naša Crkva i u dijaspori nudi sve neophodne sadržaje: bogosluženjem čuva ne samo srpski nego i staroslovenski jezik, a parohijskim životom omogućava zajedništvo…  Problem je što entuzijazam roditelja i njihova želja da deca uče i nauče srpski polako splasne. Uprkos tome, parohije su kule svetilje čitavog duhovnog i kulturnog života srpskog naroda. U njima, zahvaljujući liturgijskom životu, nastavljaju da žive srpskoslovenski književni jezik, običaji, predanja, svetiteljstvo i sveukupni društveni etos. Da se razumemo, svojim ugledom i ulogom u narodu, jedino naša Crkva podstiče organizovanje prosvetnih i kulturnih delatnosti u dijaspori.

DANI SVETOG MARDARIJA: Košarkaš Milvoki baksa Nikola Mirotić u povorci

U duhovnim i kulturnim prožimanjima koja karakterišu našu dijasporu nemoguće je izbeći jezičku simbiozu engleskog i srpskog. Mi ne možemo dopustiti da Crkva bude utočište isključivo našim iseljenicima. Zbog njene vaseljenske misije ona je otvorena za sve građane Amerike koji, i preko srpskih doseljenika, žele da postanu pravoslavni hrišćani (iako ne znaju srpski jezik)

Vladika Maksim

Bogosluženje u Eparhijama SPC u Americi je uglavnom dvojezično. Šta mislite o crkvenoj službi na engleskom jeziku, je li se ona mogla izbeći?

-Mislim da je odličan odgovor na to pitanje dao Episkop Novogračanički Longin. On, istočnoamerički episkop Irinej i ja delimo isto mišljenje po tom pitanju, a iza nas stoji ceo Crkveni sabor iz Čikaga koji je svesrdnu podršku ukazao nama arhijerejima. U duhovnim i kulturnim prožimanjima koja karakterišu našu dijasporu nemoguće je izbeći jezičku simbiozu engleskog i srpskog. Mi ne možemo dopustiti da Crkva bude utočište isključivo našim iseljenicima. Zbog njene vaseljenske misije i vernosti Jevanđelju, ona je otvorena za sve građane Amerike koji, i preko srpskih doseljenika, žele da postanu pravoslavni hrišćani (iako ne znaju srpski jezik). Naše predstojeće izdanje dvojezičnog Jevanđelja na srpskom i engleskom svedoči o kulturnom dostignuću u modernoj istoriji Crkve u dijaspori.

Da li bi služba na maternjem jeziku i uticaj crkve u tom smislu mogao biti važan tas na vagi da generacije koje dolaze ne izgube kontakt sa maticom, bar kada je u pitanju jezik?

-Iz revnosti prema „srpskom knjižestvu“, naša Eparhija objavljuje knjige ne samo na engleskom nego i na srpskom jeziku. Kroz izdavaštvo u okviru raznih edicija promovišemo srpske teologe: Nikolaj Žički (4 knjige), Justin Popović (4 knjige), Amfilohije Radović, Danilo Krstić, Atanasije Jevtić, Radovan Bigović, Vladan Perišić, Bogoljub Šijaković, Nenad Milošević, itd. Desetine srpskih teologa, istoričara i naučnika je postalo dostupno anglofonoj čitalačkoj publici. Ostavljam da drugi procene da li je to rad od nacionalnog značaja.

Na crkvenim saborima se već decenijama govori i odlučuje na engleskom jeziku dok se zapisnik čuva u obe jezičke varijante. Osim toga, primetio sam da samo jedan učesnik sabora nije bio u stanju da se obrati na engleskom jeziku – radi se, inače, o svešteniku koji je pri tom i profesor na fakultetu u Novoj Gračanici – dok je neuporedivo više onih koji ne razumeju srpski

Zvanični jezik obraćanja na nedavno održanom Saboru u Novoj Gračanici je bio engleski. Uz razumevanje činjenice da neki od prisutnih ne govore srpski, zar nije bilo logičnije da se njima obezbedi prevodilac, a da obraćanja budu na srpskom, izvornom jeziku naše Crkve?  

-Po tom pitanju pratim praksu koju sam zatekao a koju su do sada pratili i svi srpski episkopi. Dakle, nismo mi ništa novo uveli – na crkvenim saborima se već decenijama govori i odlučuje na engleskom jeziku dok se zapisnik čuva u obe jezičke varijante. Osim toga, primetio sam da samo jedan učesnik sabora nije bio u stanju da se obrati na engleskom jeziku – radi se, inače, o svešteniku koji je pri tom i profesor na fakultetu u Novoj Gračanici – dok je neuporedivo više onih koji ne razumeju srpski. Među njima je značajan broj obraćenika u Pravoslavlje koji svojom verom, etosom ali i brojnošću i prisustvom čuvaju i unapređuju srpske parohije.

Naravno, mnogi alonimni (pod drugim imenom) učesnici čudnovatih foruma, iako misle da su anonimni, pokušavaju da svojim mešetarenjem krivotvore crkvenu stvarnost. Osim što se varaju da su bezbedni u svojoj „alonimnosti“, jer će kad-tad biti obznanjena njihova imena, oni su na duže staze tužni gubitnici. Crkva – ako bolje pogledaju istoriju – opstaje uprkos takvim i sličnim klevetama i podmetanjima.

Sledeće godine će biti održan popis u Americi. Na prošlom iz 2010. godine svega se 186.000 ljudi izjasnilo kao Srbi, iako realne procene kažu da nas je daleko više. Na tom popisu Hrvata je bilo skoro tri puta više, a brojniji su i Slovenci i Albanci. Šta mislite da je razlog zbog koga naši ljudi beže od svog porekla? I koliko to vuče korene iz nesrećnih 90-tih kada smo u američkim medijima bili prikazani kao loši momci i kada, blago rečeno, nije bilo popularno biti Srbin?

-Popis je dragocen izvor za poznavanje etničkog sastava stanovništva. Jasno je da se raniji popisi ne mogu uzeti kao polazna osnova proračuna jer nisu bili ni brojčano precizni ni sasvim pouzdani. Njegove manjkavosti su u tome što nisu ostavljali polja za beleženje nacionalne pripadnosti, onemogućivši određivanje nacionalnog identiteta svakog građanina. Mislim da variranje tih brojki ukazuje na omaške u desetinama pa možda i stotini hiljada. Svi dosadašnji statistički proračuni su izuzetno nepouzdani.

Šta bi Vi poručili Srbima pred popis 2020. godine?

-Isto što i pre devet godina, aprila 2010, kada smo preko naših parohija pozvali vernike da iskoriste istorijsku priliku da se tokom popisa stanovništva upišu kao američki građani srpskog porekla. Podsetili smo ih da dobro prouče uputstva u brošurama (2010 Census formular) koje smo im dostavili. Takođe smo ih molili da pogledaju video uputstva kako da popunjavanjem formulara istaknu srpsko poreklo. Naš zvanični broj po popisu iz 2000. godine je bio manji od 200,000. Ukoliko želimo da budemo uticajna zajednica i akteri američke društvene i političke scene, mi moramo da se izborimo i za svoj realni zvanični broj.

Svake nove godine se rapidno povećava broj srpskih imigranata, kako u Americi, tako i u drugim zapadnim zemljama. Koliko Vas to kao duhovnog oca zabrinjava, naročito činjenica da iz matice najviše odlaze mladi i školovani ljudi?

-S pravom je rečeno je da je naša Crkva u dijaspori do sada bila imigrantska. To znači da je zavisila od priliva novih iseljenika. Da li će tako biti u budućnosti, teško je reći. Stoga je briga nas episkopa dvostruka. Ako njih ne bude, ko će čuvati srpsko pravoslavno nasleđe Amerike sa preko 200 crkava i bogoslužbenih mesta? Ako pak budu dolazili u većem broju, šta će biti sa matičnim srpskim zemljama?

Kako procenjujete odnos države Srbije prema dijaspori, naročito onoj sa kojom ste najbolje upoznati, američkoj? Koliko je jaka ili slaba ta veza?

-Nisam uopšte siguran u iskrene namere sadašnje države prema rasejanju. Ipak, verujem da će se stvari popraviti sa nekom budućom vlašću.

Trenutna vlast nije našla interesa u dijaspori i da joj naši iseljenici nisu suštinski bitni. Računa na to da je dovoljno što će svako vođen patriotizmom automatski da preliva u Srbiju zarađen novac. Ali, to nije ni domaćinski ni menadžerski odnos.

Prostor Vaše Eparhije se nalazi pod jurisdikcijom Generalnog Konzulata u Čikagu. Odlazeći konzul Dejan Radulović je prethodnih 5,5 godina proveo u statusu konzula-žerana, praktično vršioca dužnosti bez punih ingerencija. Novi konzul će ostati u istom, faličnom statusu. Šta nam to govori?

-To nam govori da trenutna vlast nije našla interesa u dijaspori i da joj naši iseljenici nisu suštinski bitni. Računa na to da je dovoljno što će svako vođen patriotizmom automatski da preliva u Srbiju zarađen novac. Ali, to nije ni domaćinski ni menadžerski odnos. No, i pored sputanosti sporim birokratskim mehanizmima, nadam se da i u naše vreme važe sledeće reči Nikole Pašića: „Srpska je država imala, i sad ima, dosta birokratskog, ali ta je birokratija privremena i ona je počela slabiti i nestaće čim poodrastu slobodni građani koji bi nadmašili znanjem i svestranim iskustvom“.

Manje je poznato da ste u Vašoj Eparhiji Zapadnoameričkoj (kao jedinoj u SPC) uveli instituciju ombudsmana, stručnjaka za kanonsko i građansko pravo koji ima zadatak da vodi računa o tome da poslovanje Eparhije bude transparentno i da ne bude u koliziji sa američkim zakonima. Otkud ta ideja?

-Ombudsmana ne treba posmatrati nikako drugačije sem jedino kao još jednu službu koju Crkva nudi u novim životnim okolnostima. Ova služba postoji sa blagoslovom nadležnog episkopa kao još jedna služba (harizma, dijakonija) unutar naše Pravoslavne Crkve. To je jedna funkcija koja služi za ad hoc slučajeve i potrebna je radi pravovremenog odgovora na one slučajeve za koje nemamo gotove odgovore u predanju. Pažljivo proučavanje istorije Crkve pokazuje da je Crkva kao telo Hristovo sastavljena od različitih harizmi ili službi. Još je Apostol Pavle poručivao: „E da li su svi apostoli? E da li su svi učitelji? E da li svi imaju darove isceljivanja? (1Kor. 12, 29-30). Službe u Crkvi su egzistencijalne i lične, i nisu statične. Upravo ova različitost u služenju drugima vodi nas do mogućnosti uvođenja lica ombudsmana. Rekavši ovo, dodajmo da je ova funkcija prihvatljiva pod uslovom da uvažava postojeći crkveni jerarhijski poredak i vodi u zajednicu i jedinstvo, a ne u podeljenosti. Naravno, pravoslavne eparhije nisu u obavezi prema bilo kojem statutu da imaju ombudsmana i može se reći da je to nešto što sasvim pristaje američkom kontekstu. Mi se možemo naći u riziku da odgovaramo pred opštim američkim zakonom, koji je drugačiji od građanskog zakona koji možete naći u Srbiji i većini evropskih zemalja. Zadatak ombudsmana, koji je pravni ali i kanonski stručnjak, pritom laik, jeste da pruži drugačija sredstva komunikacije u jednom formalnom polju. Ovo je važno zbog toga što su naše parohije geografski veoma međusobno udaljene (ponegde i hiljadama kilometara). Naše kanonsko pravo je uvek imalo senzibiliteta za tako nešto. Definicija ombudsmana glasi da je to zvanično lice nadležno da istražuje pojedinačne žalbe protiv loše vođene administracije, naročito kod javnih službi.

Pored duhovnog, pastirskog rada, bavite se poezijom i muzikom, a neke Vaše pesme su i uglazbljene. Poznato je, takođe, da umete lepo da zapojite… Koliko jedan vladika sebi “sme da dozvoli” takve izlete i koliko je umetnost u “raskolu” sa pravoslavnom duhovnošću?

-Najveći Oci Crkve si bili pesnici i oprobali su se i u antičkoj poeziji i prozi. Sv. Grigorije Bogoslov iz 4. veka, o kome sam napisao doktorat, pisao je stihove na teme iz platonske filosofije. Kada je bezbožni car Julijan zabranio hrišćanima da se koriste klasičnim tekstovima, ovaj Grigorije je u tome našao povod da se bavi poezijom i izlaganjem hrišćanske nauke u metričkim stihovima. Umetnost je u najbližoj vezi sa čovekom i Crkva je to kroz vekove vrednovala. Crkva nudi muziku jaču od smrti. Verujem da spona umetnosti sa duhovnošću može da pomogne ljudima da postanu članovi Crkve.

UMETNOST JE U NAJBLIŽOJ VEZI SA ČOVEKOM: Vladika Maksim

Naši građani treba pred Popis koji se dešava 2020.godine u SAD dobro da prouče uputstva u brošurama (Census formular) koje smo im dostavili. Naš zvanični broj po popisu iz 2000. godine je bio manji od 200,000. Ukoliko želimo da budemo uticajna zajednica i akteri američke društvene i političke scene, mi moramo da se izborimo i za svoj realni zvanični broj

Tanka, ali neraskidiva nit kojom je Predanje spajano sa umetnošću, bila je izvor vitalnosti Crkve i veštine Otaca da u svim okolnostima uspostave mostove da čovekom svoga vremena, čuvajući identitet Crkve. Mislim da nas ti umetnički izrazi podsećaju na naše mesto u okvirima sveta i evropske civilizacije.

Kad smo kod tog civilizacijskog pitanja, smatram da je Crkva jedini prostor u kome dobijamo ukus života večnog, što nas vodi saosećanju prema bolu savremenog čoveka. Kao Crkva, gledamo da se u njoj osećaju kao kod kuće i naši sunarodnici i ostali žitelji američkog društva. Na tom putu, ugledamo se na novoproslavljene svetitelje Sevastijana, Mardarija i druge. Naši vernici slikaju ikone Bogorodice zaštitnice Montane, Arizone, Los Anđelesa. Otvaraju se nove parohije sa američkim obraćenicima, poput najnovije misije Sv. Sevastijana u Karson sitiju u Nevadi. Pre nekoliko godina smo započeli misiju među Indijancima. Organizacije poput Kola srpskih sestara svedoče o filantropskoj dimenziji Jevanđelja.

SLIKARSTVO, MUZIKA, POEZIJA: Kao izvor vitalnosti duše

Oslanjanje samo na puki tradicionalizam dovodi do ignorisanja stvarnih problema istorije. Verujem da je Sveti Sava imao mnogo širu viziju društva od pojedinih današnjih glasogovornika svetosavlja

Ukorenjena u američkom društvu, naša Crkva je u trajnom dijalogu sa verama koje čine američku stvarnost. To iskustvo nas lišava svakog trijumfalizma i podstiče na dijalog radi bližnjih. Iako imamo svest da smo jedna sveta (una sancta) Crkva, mi ne smemo da steknemo duh nadmenosti u odnosu na druge, pogotovo kada vidimo da drugima ne uspevamo da prenesemo svoj etos. Radi toga, treba da na druge gledamo sastradalno i pokajnički. Crkva nije sebični posed pravoslavnih. Ukoliko ne učinimo više na svedočenju jedinstvenog crkvenog, preobražavajućeg duha, odgovaraćemo pred sudom Božijim. Oslanjanje samo na puki tradicionalizam dovodi do ignorisanja stvarnih problema istorije. Verujem da je Sveti Sava imao mnogo širu viziju društva od pojedinih današnjih glasogovornika svetosavlja. Prema tome, ukoliko američkom društvu ubrizgamo duh i etos naše liturgije i podvižništva, tada se nećemo pretvoriti u geto nego ćemo kao Crkva predstavljati neophodni svetotrojični kvasac istorije i čovečanstva.

RAZGOVOR VODIO: Antonije Kovačević  FOTO: Eparhija zapadnoamerička SPC

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *