Connect with us

sport

INTERVJU, VELJKO PAUNOVIĆ: Žao mi je što više Srba ne dolazi na utakmice Čikaga, ali ih razumem…

Published

on

Žao mi je što nismo uspeli da na utakmice privučemo više naših ljudi. Voleo bih da vidim više srpskih zastava i zastava Partizana i Zvezde na stadionu. Ali sam svestan da su naši ljudi ovde prinuđeni da se bore za egzistenciju i da im to oduzima mnogo vremena i energije…

Veljko Paunović je čovek koji ide putem kojim se ređe ide. I to neumoljivo. Nakon što je ušao u istoriju i postao prvi Srbin koji je jednu našu fudbalsku reprezentaciju doveo do svetskog trona (onu do 20 godina na prvenstvu 2015. godine na Novom Zelandu), kada su mnogi očekivali da će preuzeti Partizan, seniorsku reprezentaciju ili neki od evropskih klubova iz kojih je imao ponude, on se otisnuo preko okeana, u osvajanje kontinenta na kome se fudbal i ne zove fudbal nego “soker”…da nauči Amerikance tehnici, taktici, a ponajviše strasti koju je na njega preneo njegov otac, nekada veliki igrač Blagoje Paunović.

I kad već ne vodi neki srpski klub ili reprezentaciju, obreo se u najvećem srpskom gradu posle Beograda. Već četvrtu godinu živi u Čikagu i vodi lokalni Fire, klub koji se takmiči u profesionalnoj MLS ligi. Svojim autoritetom uspeo je da u klub podigne iz blata, da u njega dovede jednog Bastiana Švajnštajgera, a sprema se da narednog leta opasno pojača ekipu i krene u napad na titulu. Najteža bitka za njega bila je, kako ističe, promeniti psihu i pristup sa kojim se mladi Amerikanci odnose prema fudbalu, koji je za njih do skora bio nešto između rekreacije i hobija, ubijanje koledž dokolice dok ne izaberu neko “pravo zanimanje”…

  • Posle četiri godine navikneš se na razlike koje su evidentne, jer ovaj sport se ovde ne samo drugačije zove, nego se drugačije poima i igra. Iako sam dugo tu, još ne mogu da prelomim preko zuba i kažem “soker”, više volim da ga zovem američki fudbal, iako oni pod tim podrazumevaju nešto drugo. Uglavnom, razlike su tu. Neke prihvatiš a neke pokušavaš da promeniš, ali za to treba vreme.

U čemu se “soker” razlikuje od onog našeg, evropskog fudbala?

  • U mnogo čemu. Na prvom mestu po tome kako ljudi doživljavaju sport, koji ovde, za razliku od statusa koji ima u celom svetu, nije na prvom mestu. Pa do toga da momci koji se nalaze u godinama kada njihovi vršnjaci u Evropi i Južnoj Americi uveliko grade karijere još uvek nisu sigurni u to da li će fudbal biti njihovo zanimanje. Oni još uvek nemaju taj unutrašnji nagon da budu fudbaleri, da žive, da jedu i dišu fudbal. To se ne stiče preko noći, ali smo mi strani treneri zato tu, pokušavamo da im razvijemo taj strast i nagon, mi smo neka vrsta motora koji bi trebao da preobrazi taj sport ovde…Ali stvari idu na bolje, imajući u vidu da je to mlad sport u odnosu na druge popularne sportove u Americi, da MLS liga postoji tek od 1997. godine, da su klubovi tek u poslednjoj deceniji počeli da razvijaju svoje akademije, fudbalske škole u kojima se talenti otkrivaju i razvijaju…Ono što je možda najvažnije, a što će biti i najteže, jeste da fudbal u kulturološkom smislu još nije zauzeo svoje mesto, nije prihvaćen kao nacionalni sport poput bejzbola, košarke, američkog fudbala, hokeja.

Pomenuo si trenere…nisu samo oni došli iz Evrope, tu su i fudbalske vedete poput Ibrahimovića, Runija, Švajnštajgera. Koliko su oni doprineli popularizaciji MLS?

  • Svakako mnogo, jer oni su ti koji ovdašnje klince inspirišu da izaberu fudbal kao hobi, sutra možda i kao životno opredelenje. Oni su rol-modeli za generacije koje dolaze, a mi treneri se bavimo ovima koji su već stasali za fudbalere, pokušavamo da ih u potpunosti okrenemo fudbalu, da ih podignemo na viši mentalni i takmičarski nivo.
JOŠ UVEK OTKRIVA AMERIKU: Veljko Paunović

Amerikanci su sa fudbalom pokušali i sedamdesetih godina, ovde je između ostalih igrao i tvoj otac. Da li misliš da će ovoga puta uspeti?

  • Ne bi trebalo mešati ono što je bilo sedamdesetih, kada su ovde igrali moj ćale, Bogićević i ostali. Liga u ovom formatu postoji tek nekih dvadeset i kusur godina i to je nešto što se totalno razlikuje od onog sistema nekad. MLS je zaživeo i svakog dana raste interesovanje. Mediji nas sve više prate, sve je više igrača koji svoju budućnost vide u ovoj ligi. Sada je potrebno nastaviti tu ekspanziju, ligu dići na jedan viši takmičarski nivo. Ja sam takav proces gledao u Španiji devedesetih godina, kada su počeli da dolaze stranci, ne samo u Real i Barselonu, nego i u druge klubove, zatim strani treneri sa svojim vizijama i poimanjem fudbala, uz koje su se razvijali domaći igrači i treneri. Za sve to treba vremena, ali na dobrom smo putu…

Pre deset minuta sam razgovarao sa jednim top igračem svetske klase koji trenutno igra u jednom od najboljih klubova Evrope a koga na leto nameravam da dovedem u klub. Biće to veliko iznenađenje za sve

Zvučiš kao da nameravaš duže vremena da ostaneš u Americi?

  • Teško je prognozirati gde ću jednog dana nastaviti karijeru, gde će me fudbal odvesti, ali dok sam ovde dajem sve od sebe da se ovaj sport razvije i napreduje.

Zanimljivo da je ženski fudbal u Americi, bar onaj reprezentativni, na višem nivou od muškog…Amerikanke su tri puta bile prvakinje sveta.

  • Ženski fudbal u Americi je popularan od ranije, ali to ipak nisu stvari za poređenje. Takmičenja i infrastruktura nisu na istom nivou, pa su se američke reprezentativke čak oglasile i saopštenjem u kome su optužile fudbalski savez da ih diskriminiše u odnosu na muški fudbal. To naravno ne umanjuje velike uspehe Amerikanki, kojima treba odati priznanje jer popularišu ovaj sport među ženama.

Da li si ti lično zadovoljan onim što si postigao u Čikago Fajer?

  • Rezultatski nisam, očekivao sam da uradimo više, moglo je i moralo bolje. Ali sam zadovoljan što smo negde u senci tih rezultata uspeli da rekonstruišemo jedan klub koji je bio na izdisaju. Od igračkog pogona do infrastrukture.

Koliko je Švajnštajger kao velika zvezda, osvajač Mundijala, digao nivo kluba i doprineo popularizaciji fudbala u Čikagu?

  • Kao prvo, njegovim dolaskom stavili smo Čikago Fajer na fudbalsku mapu sveta. Fudbalski je mnogo doprineo, naročito u prvoj sezoni, kada je došao u najboljoj formi, sa puno elana i podigao ekipu. Sa druge strane, bio je primer za sve ono što ovde objašnjavam mladim igračima – vrhunski profesionalac, apsolutno posvećen fudbalu, fizički i mentalno jak, tehničko i taktički potkovan. On je bio sve što nam je trebalo u tom trenutku, što bi ovde rekli “wake up call”, za sve oko kluba i u klubu.

Da li imate u planu dovođenje još nekih velikih igrača koji bi podigli nivo igre i izazvali pažnju javnosti? Možda nekih srpskih fudbalera…

  • Doveli smo ove godine Gaetana, koji možda nije tako zvučno ime ali je izuzetno telentovan i svetski priznat igrač, a pre deset minuta sam razgovarao sa jednim top igračem svetske klase koji trenutno igra u jednom od najboljih klubova Evrope a koga na leto nameravam da dovedem u klub. Biće to veliko iznenađenje za sve i verujem da će privući gledaoce na stadion, a nama biti od velike koristi na terenu.

Koliko stižeš da pratiš domaći fudbal? Zvezda je nedavno u derbiju pobedila Partizan i overila titulu…

  • Pratim sve, redovno se čujem sa kolegama sa kojima sam radio u reprezentaciji a koji su danas treneri u klubovima. Zvezda je dominantna bila i ove godine, sve čestitke na selekciji igrača i plasmanu u Ligu šampiona. Za sve nas Srbe bila je velika stvar da imamo predstavnika u najjačem evropskom takmičenju, a Zvezda tamo nije razočarala, naprotiv. Šta da kažem o Partizanu…To je moj klub, svaki poraz me boli i svaki put se naježim kada mi deca puste himnu Partizana na “jutjub”. Bodrimo i navijamo da se Partizan što pre digne na noge.

Šta je najveći problem Partizana?

  • Neću da pričam o problemima sa ove distance. Ne bi bilo pošteno prema ljudima koji tamo rade i suočavaju se sa tim problemima svakodnevno. Ono što mogu da kažem jeste da se problemi najbolje rešavaju kada se dobro identifikuju. Treba krenuti od bazičnih stvari, od onoga u čemu smo dobri i uspešni, a to su talenti, fudbaleri i trenerska struka. Partizan treba da počne od fundamenata. U klubu mora postojati ideolog koji će naći najbolji put da se talenti, kojih ima, stručnom rukom vođeni na pravi način razvijaju i da jednog dana maksimalno doprinesu prvom timu.

Misliš da je to recept i za značajnije učešće naših klubova u evrokupovima?

  • Naravno. Zvezda je u tome uspela u prethodne dve sezone, na tu domaću selekciju nakalemila je dobre inostrane igrače, uz koje naši talenti mogu da se razvijaju i nauče. Takođe, naši najveći klubovi moraju da se odluče šta je cilj…Da li da razvijaju naše talente da bi podigli ekipu na viši nivo, odigrali neku značajniju ulogu u Evropi ili, kao što je to do sada bila praksa, da ih prodaju praktično iz podmlatka, zarad golog preživljavanja, i bez veće afirmacije u našim klubovima?

Teško pitanje. Daj mi da razmislim… Nisam očekivao poziv iz Fudbalskog saveza Srbije i samim tim nisam razočaran. Da sam dobio poziv a da se ništa nije desilo, bio bih razočaran…

Prošle su četiri godine otkako je mlada reprezentacija sa tobom na čelu osvojila Svetsko prvenstvo. Čini se da njihov potencijal nije najbolje iskorišten u seniorskom timu, koji je prošle godine razočarao u Rusiji. Da li je moglo i moralo da se nađe više mesta u nacionalnoj selekciji za Milinković-Savića, Živkovića, Maksimovića, Rajkovića…

  • Na Mundijal je na kraju otišlo dosta igrača iz te selekcije, ali mislim da u kvalifikacijama nisu bili dovoljno zastupljeni. Iz iskustva znam koliko je kompleksno vođenje jedne reprezentacije, koliko faktora može da utiče na konačan rezultat. U klupskom fudbalu imaš dva prelazna roka, između kojih 6 meseci radiš sa istom grupom ljudi. A na svakom reprezentativnom okupljanju zatičeš druge igrače, zbog povreda, kazni… Tako da ne mogu da ocenjujem učinak reprezentacije jer ne znam sa kakvim su se sve problemima suočavali. Ono što mogu jeste da kažem da sam presrećan zbog tih momaka, zbog karijera koje su napravili i uspeha koje postižu. Pogledajte koliko pomažu svojim klubovima da budu uspešni. Ono što bih voleo, a što je možda i odgovor na tvoje pitanje, jeste da više pomognu reprezentaciji. Možda im treba posvetiti više pažnje i dati više prilika. U redu, priliku treba zaraditi, ali ja mislim da su ih oni već zaradili i zaslužili. U kontaktu sam sa tim momcima i znam koliko vole dres Srbije. Imamo našu wats-up grupu i tamo jedni druge hvalimo i česitamo. Ko zna, jednog dana se možda ponovo okupimo na istom mestu(zagonetni osmeh).
SVETSKI ŠAMPION: Veljko posle pobede u finalu SP nad Brazilom

Da li si razočaran činjenicom da te niko iz Saveza nije zvao i ponudio ti mesto selektora? Da li si očekivao poziv iz Saveza i da li si iznenađen što ga nisi dobio?

  • Teško pitanje. daj mi da razmislim… Nisam očekivao i samim tim nisam razočaran. Da sam dobio poziv a da se ništa nije desilo, bio bih razočaran…

Nisam te najbolje razumeo, pojasni malo…

  • Da je bilo neke inicijative a da nismo uspeli da se dogovorimo bio bih razočaran. Ali pošto inicijative nije bilo, nema ni razočarenja.

Tadić je srpski Zidan, uživam da ga gledam. Mnogo mi se sviđa elan sa kojim igra Ajaks, ali mislim da sa njim i bez njega to nije ista priča

A zašto misliš da nije bilo poziva….Iz ličnih razloga?

  • Ne mislim da ima ličnih razloga. Bar ne sa moje strane. Nisam ni sa kim u sukobu. Proveo sam lepo vreme sa ljudima sa kojima sam nekad sarađivao u Savezu. I mislim da je jedan dobar deo ljudi tamo želeo da do saradnje dođe, ali zašto nije došlo…Možda se prosto nisu poklopile sve kockice. Razloge bolje znaju oni. Može biti zato što sam daleko, što sam otišao nekim drugim putem… Uglavnom, ne mislim da je bilo neke loše namere, svako ima svoju viziju, a ja se očigledno nisam uklopio u njihovu.

Koliko stižeš da pratiš Ligu šampiona i najveće iznenađenje ove sezone, Ajaks sa našim Dušanom Tadićem?

  • Obožavam Ligu šampiona, pratim je stalno, a ove godine sa posebnim zadovoljstvom jer je u prvom planu naš Dušan Tadić i njegov Ajaks, koji igraju sjajno. Tadić je srpski Zidan, uživam da ga gledam. Mnogo mi se sviđa elan sa kojim igra Ajaks, ali mislim da sa njim i bez njega to nije ista priča.

Mogu li “kopljanici” do finala i titule?

  • Sve je u igri. U tom smislu me podsećaju na nas (mladu reprezentaciju Srbije, prim.aut.). I za nas su, kada smo došli do polufinala, rekli: Hej, pa ovi mogu i da osvoje prvenstvo! Tako da je sve moguće, pa i da Ajaks postane šampion Evrope. Nisam siguran da je Totenhem jača ekipa od Juventusa. A ako uđu u finale, to je jedna utakmica i onda je sve moguće.

Sreli smo se nedavno na NBA utakmici Čikago-Sakramento. Koliko stižeš da pratiš ostale sportove?

  • Iskreno, pratim samo klubove u kojima igraju naši. Moj pomoćnik Marko Mitrović je veliki zaljubljenik u košarku i on me najviše informiše. Najviše pratim mog prijatelja Vlada Divca i njegove momke iz Sakramenta. I naravno domaće Bulse. Sa Divcem sam u stalnom kontaktu, njegovi mi saveti puno znače, on mi je u neku ruku bio i mentor kada sam došao ovde. Naročito mi je mnogo pomogao da shvatim psihologiju Amerikanaca i njihov odnos prema sportu. Pozvao me je da na licu mesta vidim kako funkcioniše jedan NBA tim, što mene veoma zanima u svakom smislu, naročito organizacionom. Ali, na žalost nikako da odem u Kaliforniju. Evo, sada i ovako javno da poručim Divcu da ću se odazvati prvom prilikom, čim nađem malo vremena.

Kako si se ti lično i porodično snašao u novim okolnostima, kako ti je “legla” Amerika?

  • Čovek ovde mora da se privikne pre svega na klimu i na prostranstvo, na to da svako jutro voziš sat vremena do posla i isto toliko nazad kući. Trudim da svo slobodno vreme provodim sa decom i porodicom. Naravno, ovde je najbitnije obezbediti deci dobre škole i uslove života. Ali sve radim sa uživanjem, jer se bavim poslom koji najbolje znam da radim i koji najviše volim.

Koliko ti znači i predstavlja olakšavajuću okolnost to što u ovom delu Amerike živi i radi mnogo naših ljudi?

  • Naravno da puno olakšava, ali mi je žao što nismo uspeli da na stadion privučemo više naših ljudi. Voleo bih da vidim više srpskih zastava i zastava Partizana, Zvezde i Vojvodine na našim utakmicama. Očekivao sam da će više ljudi samoinicijativno početi da dolazi na naše mečeve, ali sam svestan da su naši ljudi ovde prinuđeni da se bore za egzistenciju i da im to oduzima mnogo vremena i energije, da treba brinuti o porodicama, tako da razumem. To slobodno vreme je puno lakše naći u Evropi nego ovde.

Kako provodiš tvoje slobodno vreme, tu je porodica, četvoro dece…?

  • Kad završim trening u klubu onda nastavim trening sa decom. Svih četvoro obožavaju fudbal, nije da ih ja teram nego se prosto tako namestilo, krv nije voda (smeh). Dva sina i dve ćerke, svi treniraju u klubu, a onda dođe tata kome pokazuju šta su naučili. I žele da ih tata nauči još, a onda je ponekad teško biti profesionalac i tata istovremeno. Ko je nekad trenirao svoju decu dobro zna o čemu pričam. Najteže je naterati svoju decu da te poslušaju jer uvek očekuju da roditelj bude i popustljiv. Ali sve na kraju bude dobro jer nam je to prilika da provedemo kvalitetno vreme zajedno, da se družimo, upoznamo jedni druge.

POMOĆ SLEPOM MARATONCU GINISOVCU

Iako ne voli to da ističe, Veljko Paunović je čovek koji u svakoj prilici pomaže našim zemljacima, kako onima u Americi, tako i u Srbiji. Poslednji sa tog spiska je Goran Nikolić, slabovidi maratonac.

  • Goran je od nedavno kod nas u klubu. On pokušava da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao čovek koji će istrčati 77 maratona za 77 dana zaredom i tako ući u istoriju. Drago mi je što možemo da mu pomognemo kao sponzori i podržimo ovog sjajnog čoveka čelične volje, koji zaslužuje svako poštovanje zbog onoga što radi. Moram da se pohvalim da sam smislio njegov slogan, koji potiče od njegovog imena i skroz je u američkom duhu (GO-RUN, engleski izgovor: go-ran, prim.aut)

Razgovarao: Antonije Kovačević

Continue Reading
Advertisement
1 Comment

1 Comment

  1. Pingback: Paunović o klupi Srbije: Svako ima viziju, očigledno se nisam uklopio u njihovu – BiGportal.ba

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Copyright © 2019 Serbian Times.