Ukoliko uskoro dobijemo mobilnu opremu za uzimanje biometrijskih podataka, naši ljudi koji žive u Kaliforniji, Teksasu i drugim udaljenim državama neće više morati da dolaze u Čikago, već će Konzulat organizovati fotografisanje i uzimanje otisaka prstije na terenu, kaže odlazeći konzul Radulović

Posle pet i po godina provedenih na mestu konzula-žerana Dejan Radulović za nekoliko dana napušta Generalni konzulat Republike Srbije u Čikagu i vraća se u Beograd. U oproštajnom intervjuu koji je dao za Serbian Times on govori o temama koja srpsku zajednicu u Americi najviše zanimaju, a vezana su za usluge Konzulata i novine koje bi trebale da doprinesu njihovom poboljšanju, ali i o drugim stvarima koje se tiču života, rada i svega onioga što je doživeo za vreme svog mandata…

Za početak, pitali smo ga kako se oseća posle više od pola decenije provedene u “drugom srpskom gradu na planeti”…

Nakon pet i po godina napuštam Čikago i vrlo sam zadovoljan što sam imao prilike da budem na čelu ovog predstavništva. Imao sam prilike da prethodno radim u ambasadi u Vašingtonu tako da mi je život i rad u Americi poznat, ali je Čikago davao posebnu dimenziju zbog značajne i velike srpske populacije koja ovde živi. Ja sam moju poziciju doživeo kao čast i poverenje koje mi je ukazalo Ministarstvo spoljnih poslova i trudio sam se da zajedno sa svojim osobljem očuvam imidž ovog Konzulata, da budemo na usluzi našim građanima i unapređujemo odnose sa zemljom u kojoj se nalazimo… A sada je na drugima da procene koliko smo u tome uspeli.

Šta smatrate najvećim uspehom, a šta najvećim neuspehom tokom ovog mandata?

-Pa, teško bi mi bilo da definišem šta je uspeh, a šta ne. Čikago nije turbulentno diplomatsko predstavništvo, gde se na dnevnoj bazi susrećete sa problemima. Napraviću jednu paralelu…Moj prvi mandat u diplomatskoj karijeri bio je u Budimpešti, u jednom vrlo teškom periodu za naš narod i zemlju, od 1998-2002.godine. To je vreme sankcija, bombardovanja, kada je sve išlo preko Budimpešte. U tom mandatu sam se suočio sa velikim izazovima, pa bih mogao da pričam o uspesima ili neuspesima. Za razliku od Čikaga, gde je to bilo smirenije. Dobrim delom zato što smo daleko od Srbije, a građani koje sam ovde zatekao su dobrim delom regulisali svoje statuse, a čak i kada nisu – ova zemlja ima tolerantniji odnos prema imigraciji, tako da nije bilo velikih problema. Ovaj Konzuleta je vredno radio i trudio se da usluge unapredi da budemo najbolji servis za naše državljane, da ih informišemo, pojednostavimo procedure, da budemo profesionalni i ljubazni.

Ne mogu da se setim nekih neuspeha, ali da sam mogao još toga da uradim, sigurno da jesam. Mom kolegi koji dolazi želim da očuva imidž u smislu dobrog servisa i ljubaznog odnosa sa građanima.

Koliko iz pozicije konzula zaista možete da se bavite realnim životima i problemima građana, koliko Vam diplomatska praksa i pravila ostavljaju za to prostora?

– Naše usluge su definisane međunarodnim konvencijama, mi moramo da se krećemo u okviru toga. Naravno, drugi deo usluga zavisi od toga šta Vas je vaša vlada ovlastila, koje sve usluge možete da pružite.

S tim u vezi, da li smatrate da treba proširiti opseg onoga što je u ingerenciji jednog konzula, prema iskustvima koja ste imali?

-Ne postoji. Odgovorno to tvrdim. Čak mislim da je nekad opseg onoga čime se mi bavimo širi od onoga što je objektivno zadatak misije. Mi se bavimo i onim stvarima koje mnoge druge zemlje ne rade…

Šta je to čime se drugi ne bave, a vi se bavite?

-Konkretno, to su ostavine. Vrlo težak i naporan posao, jer mi zastupamo naslednike iz Srbije koji imaju ili su u prilici da ostvare nasledna prava na teritoriji SAD. Te usluge smo pružali u vreme Jugoslavije i nastavili smo da ih pružamo.

Ako sistem uskoro zaživi, očekujem da ćemo biti u prilici da građanima kojima, recimo, treba izvod iz matične knjige ili uverenje o državljanstvu, taj dokument i – odštampamo.

Konzul-žeran Dejan Radulović

Kako u takvim situacijama pomažete ljudima?

-Ako imate određena nasledna prava u ovoj zemlji a nemate ovde nikoga bliskog, imate dve mogućnosti – da to ostvarite preko konzularnog predstavništva ili da sami to uradite, dakle unajmite advokata koji će Vas zastupati. Naravno, mi ne možemo tu funkciju da obavljamo bez advokata, ali ih ne angažujemo sve dok ne dođe vreme da za njima ima potrebe. Trudimo se da zaštitimo prava naših građana i angažujemo dobre advokate, jer anglosaksonski pravni sistem ima svoje specifičnosti i treba vam neko ko to dobro poznaje. Meni je to lično bio veliki izazov i bilo mi je drago kada smo nedavno uspeli da realizujemo jednu ostavinu gde se radilo o velikoj sumi od nekoliko stotina hiljada dolara. Ta imovina je već bila dodeljena državi, ali smo mi uspeli da pronađemo naslednika u Srbiji, koji je na kraju dobio spor. Takvi slučajevi su vrlo naporni, nekad traju godinama, promeni se i nekoliko konzula, ali je veliko zadovoljstvo kada se dobro završi.

Jedan od problema sa kojima se susrećete jeste i komplikovana procedura izdavanja uverenja. Nedavno je ministar državne uprave Ružić održao u Beogradu brifing sa diplomatama na kome je predstavio projekat e-uprave gde će sve ambasade i konzulati biti umreženi sa bazom podataka u Srbiji i moći će da izdaju izvode iz matičnih knjiga i druge dokumente. Koliko će to ubrzati stvari?

-Radi se o jedinstvenom sistemu vođena matičnih knjiga i najavljeno je da će od iduće godine i diplomatsko-konzularna predstavništva imati pristup tom sistemu, i ako to zaživi to će značajno olakšati naš rad. A samim tim biće lakše i građanima. Mi još uvek nemamo potvrdu kada će to krenuti i kakve ćemo olakšice dobiti, ali ono što ja očekujem jeste da ćemo biti u prilici da građanima kojima, recimo, treba izvod iz matične knjige ili uverenje o državljanstvu, taj dokument i – odštampamo. Do sada smo morali da šaljemo zahtev nadležnoj službi, pa bi ga ona pribavila i poslala poštom. Ovako će sve to biti mnogo jednostavnije i brže.

Bilo je i vreme, 21.vek je odavno počeo…

-Da, i ja verujem da će taj proces digitalizacije biti od velike pomoći u našem poslu. Ja želim samo da vas podsetim da od 2016.godine, kada je stupio na snagu Zakon o upravnom postupku, naši državljani nisu u obavezi da kod državnih organa Srbije, uključujući tu i ambasade i konzulate, podnose izvode iz matičnih knjiga i uverenje o državljanstvu. Na njima je da ukoliko su za neki zahtev potrebna ta dokumenta odluče da li će da ih sami pribave ili će da traže da se to uradi službenim putem, uz potpisivanje izjave. Npr. neko ko hoće da podnese zahtev za pasoš može to da uradi bez tih papira, ali snosi odgovornost da pasoš neće dobiti ako se proverom utvrdi da je promenio državljanstvo.

Jedna od najvećih zamerki na rad Konzulata jeste dugo čekanje upravo na izdavanje pasoša. Da li se nešto radi po tom pitanju, da se taj postupak ubrza i da ne traje više dva do tri meseca, kao do sada?

-Diplomatska predstavništva primaju zahteve za pasoše i neophodno je da građanin dođe u diplomatsko predstavništvo, da tu da biometrijske podatke, otiske prstiju, digitalni potpis, da ga fotografišemo i onda se to prosleđuje Ministarstvu unutrašnjih poslova koje dalje postupa. Zakonski rok za izdavanje pasoša u inostranstvu je dva meseca.

Zašto dva meseca, zar nije moguće to uraditi ranije?

-Ono što mogu da kažem jeste da se najveći broj pasoša isporuči u tom roku. Morate da znate da se ti pasoši štampaju u Srbiji i najviše vremena se izgubi upravo na to dostavljanje…

Da, ali ne prevoze se brodom, 2019. je godina…

-Da, ali mi nemamo svakodnevnu vezu, već po potrebi. Najveći procenat pasoša ipak stigne u roku. Ove godine je decenija otkako smo počeli sa prijemom zahteva za biometrijske pasoše. Tada je bila velika gužva, ja sam službovao u Vašingtonu. Na termin za predaju zahteva se čekalo po mesec dana. Sada su gužve manje, ali je i dalje veliki pritisak na MUP Srbije. Hoću da istaknem…Mi imamo pasoše koji stignu za 10 i za 15 dana, šest nedelja i odgovorno tvrdim da preko 90% stigne u zakonskom roku. I ako ne stignu onda postoji neki drugi problem, sa državljanstvom ili tehničke prirode. Pasoši su najveći deo našeg posla i u SAD ih izdajemo u konzulatima u Njujorku i Čikagu, te ambasadi u Vašingtonu. Bilo bi dobro da ubuduće budemo u stanju da biometrijske podatke uzimamo i na terenu…

Naši državljani nisu više u obavezi da kod državnih organa Srbije, uključujući tu i ambasade i konzulate, podnose izvode iz matičnih knjiga i uverenje o državljanstvu

To je upravo ono što želim da Vas pitam…Generalni konzulat u Čikagu pokriva skoro 3/4 SAD, sve do Zapadne obale. Da li je moguće posao oko pasoša organizovati na način da ljudi koji žive u Kaliforniji ili Teksasu ne prelaze po 1.000-2.000 kilometara da bi se slikali za pasoš?

-Koliko sam ja upoznat radi se na tome da obezbedimo mobilnu opremu za uzimanje biometrijskih podataka. Po Zakonu je neophodno da je osoba lično prisutna, tako da je to trenutno veliki trošak za naše državljane, na šta je naš konzulat ukazao ranije. Postoje zemlje u regionu, poput Bosne i Hercegovine, kod kojih se ta praksa dobro pokazala i ja verujem da ćemo i mi uskoro biti u prilici da pružimo istu uslugu. U tom slučaju bi bili organizovani konzularni dani u gradovima gde je najveća koncentracija naših ljudi a koji se nalaze daleko od Čikaga, gde bi na licu mesta prikupili te podatke. Moram da kažem da je u Americi obavezno da prilikom preuzimanja pasoša dođete lično, ali bi u ovoj situaciji bilo moguće našim državljanima, uz njihovo ovlaštenje, preuzme neko drugi. Ili da, ukoliko ovlaste Konzulat, mi im te pasoše dostavimo poštom, naravno, na njihovu odgovornost. Tako da ljudi iz Kalifornije neće više morati da dolaze po pasoše u Čikago.

Ukoliko živite na Floridi i iz nekog razloga Vam je lakše da neki zahtev za dokumenta predate u Čikagu, jer tu imate porodicu i sl. možete to da uradite ovde, a ne u Vašingtonu gde po jurisdikciji pripadate

Šta je sa fotografisanjem, da li je to moguće uraditi online, bar kada je reč o obnavljaju pasoša?

-Fotografisanje je sastavni deo procedure uzimanja biometrijskih podataka i ne može biti izdvojen. Ako sutra budemo imali mobilnu opremu, onda ćemo sve to moći da radimo na terenu.

S tim u vezi…Svedoci smo da sve više i više naših građana dolazi i ostaje u SAD, između ostalog ima ih mnogo i na Zapadnoj obali. Da li se razmišlja o otvaranju konzulata u Los Anđelesu? Da podsetim, u vreme stare Jugoslavije smo imali konzulat tamo, danas ga imaju neke zemlje regiona, poput Hrvatske…

-Ja zaista nemam saznanja o otvaranju novih konzulata, što ne znači da neko na tome ne radi. Poslednjih godina smo otvaroli počasni konzulat u Los Anđelesu, ali oni ne pružaju konzularne usluge. Ono što mogu da kažem da je Čikago do sada zaista pokrivao ovih 28 država u SAD koje su njegova ingerencija. I ne samo njih, nego su dolazila lica i iz drugih država, pošto kada su u pitanju poslovi koji zahtevaju lično prisustvo nema stroge jurisdikcije. Ukoliko živite na Floridi i iz nekog razloga Vam je lakše da zahtev predate u Čikagu, jer tu imate porodicu i sl. onda ćete to moći da uradite ovde, a ne u Vašingtonu gde po jurisdikciji pripadate. Vrlo često imamo takve slučajeve.

Nedavno se u ovde u Konzulatu desio slučaj da je jedan srpski državljanin koji je oženjen Tajlanđankom dobio od službenika pogrešnu informaciju da toj gospođi ne treba viza za Srbiju. Međutim, ispostavilo se da je viza potrebna, pa je taj gospodin imao komplikacije, morao da pomera let…Da li su službenici Konzulata dužni da znaju informacije ovog tipa, poput viznog režima i sl.

– Pa, naravno. Svi službenici, pogotovo oni koji su zaduženi za određene konzularne usluge, moraju da znaju i pružaju adekvatne i tačne informacije svima koji ih traže. I ne postoji mogućnost da mi damo netačnu informaciju…

U ovom slučaju se desilo…

-Ne mogu da govorim o konkretnom slučaju jer nemam dovoljno informacija…

Svi oni koji imaju regularan boravak u Americi, da su nosioci Zelene karte ili imaju američku vizu, mogu odavde da putuju za Srbiju bez vize, i da tamo borave do 90 dana.

Informacija je da je gospodin na sajtu proverio i video da je njegovoj supruzi viza potrebna, da bi ga službenik potom ubedio da nije. Naknadnom proverom ustanovljeno je da će viza ipak trebati, ali bračni par nije uspeo da je izvadi na vreme, pa su morali da odlože put…

-Prosto mi je neverovatno pošto se to radi standardno, na dnevnoj bazi, službenik to mora da zna…

U ovom slučaju izgleda nije bio dobro upućen…

-Znate šta, naš sajt je vrlo ažuran i ja pozivam sve građane da pre polaska na put provere sve informacije na njemu. Tamo za svaku zemlju možete da proverite da li vam je viza potrebna ili ne. Postoji jedna velika olakšica koju bi građani trebali da znaju…Svi oni koji imaju regularan boravak u Americi, da su nosioci Zelene karte ili imaju američku vizu, mogu odavde da putuju za Srbiju bez vize, i da tamo borave do 90 dana. Bez obzira da li za matičnu zemlju iz koje dolaze treba viza za Srbiju ili ne. Mi se viznim poslovima malo bavimo jer većina ljudi koji ovde borave ima regulisan boravak i važeću američku ili šengensku vizu.

Kada sam 2014. godine došao ovde bili su organizovani izbori i prijavilo se tek nešto preko 100 građana, što sve govori o tome da ne postoji veliki interes da iskoriste to svoje pravo

Sledeće godine su parlamentarni izbori. Ono što sam imao prilike da čujem od građana koji su do sada izlazili na izbore jeste da se u samom Konzulatu tom prilikom napravi velika gužva, usko grlo, a nema ni parking mesta, zbog čega mnogi odustaju od glasanja…Da li je u planu da se uradi nešto po tom pitanju?

-Znate kako, svako ima svoju predstavu oko bilo kog dešavanja. Odgovoriću vrlo kratko: Naše angažovanje po pitanju izbora je zakonom predviđeno. Ukoliko su izbori raspisani, sva diplomatska predstavništva imaju obavezu da ako im se prijavi najmanje 100 državljana koji žele da glasaju negde, stiču se preduslovi za otvaranje glasačkog mesta.

Dakle, građanin mora da se prijavi. Kako i kome, da iskoristimo sada priliku da im damo korisnu informaciju…?

-Registracija se obavlja elektronski, email-om. Potrebno je da se popuni formular i da se dostavi kopija nekog važećeg identifikacionog dokumenta Srbije, pasoša ili lične karte.

Kada će i kako Konzulat obavestiti građane da su izbori raspisani i da mogu da šalju prijave?

-Obično su svi građani koji izlaze na izbore dobro obavešteni…

Broj ljudi koji glasaju je mali, očigledno da nisu obavešteni kako treba…

-Pored toga što ljude obaveštavamo putem mejling liste, naše predstavništvo koristi i druga sredstva, dakle vebsajt i Facebook stranicu. Postoje zakonski rokovi do kojih morate da se prijavite i onda se nađete na biračkom spisku. A da bih vam odslikao situaciju o interesovanju reći ću vam da su za prethodne predsedničke izbore, pre nekoliko godina, Konzulatu prijavljena dva biračka mesta, u Čikagu i San Francisku. Pošto u San Francisku nemamo predstavništvo, mi smo bili obavezni da tamo organizujemo glasanje. Cifre kažu da se i na jednom i na drugom mestu prijavilo manje od 200 lica. Te brojke govore same za sebe…

Zar to očajno interesovanje ne bi trebalo da zabrine državu Srbiju?

-To je legalno pravo svakog pojedinca da li će glasati ili ne. Bilo je entuzijasta koji su iz Kalifornije dolazili do Čikaga samo zbog glasanja. A sa druge strane, znate koliko naših ljudi živi samo u ovom gradu, pa ih se prijavilo manje od 200. Kada sam 2014. godine došao ovde bili su organizovani izbori, tada se prijavilo tek nešto preko 100 građana, što sve govori da ne postoji veliki interes da iskoriste to svoje pravo. Zanimljivo da je na poslednjim izborima tek nešto više od 50% prijavljenih birača na kraju došlo da glasa, znači ne dođu čak ni oni koji su se prijavili.

A da li je ministarstvo inostranih poslova razmišljalo da, s obzirom na tako lošu izlaznost, omogući biračima elektronsko glasanje, za šta već postoji praksa u nekim drugim zemljama?

-Glasanje nije u opisu posla Ministarstva inostranih poslova, to se tiče zakonodavnih tela koja donose zakone i regulišu glasanje.

Ministarstvo je to koje bi trebalo da predloži takve stvari, s obzirom da je problem očigledan i da Vam je pred očima…

-To Vaše pitanje bi moglo da se tumači i u suprotnom smeru. Ako ne postoji interesovanje, onda je pitanje da li treba nešto raditi u tim smeru. U svakom slučaju, to je pitanje zakonodavne vlasti i postojećih regulativa.

U slučaju da se na nekom mestu prijavi više od 100 ljudi za glasanje, ministarstvo je dužno da im organizuje biračko mesto. Prošli put su se tako organizovali ljudi u San Francisku i mi smo otišli tamo da bi im omogućili da glasaju

Da li lično smatrate da bi se izlaznost povećala kada bi ljudi mogli od kuće da glasaju?

-Lično, smatram da ne bi.

Ja sam stekao drugačiji utisak razgovarajući sa građanima.

-Sve ono što se dešavalo je mene uverilo u suprotno, što ne znači da sam u pravu. Mnogi državljani koji žive u inostranstvu ne prate u toj meri poltičku situaciju i imaju ličnu dilemu u kojoj meri žele da budu deo te priče. Ima onih koji razmišljaju: Ja ne živim tamo, treba li da glasam? Ali to je legitimno pravo svakog državljanina i ne postoji zakonska prepreka da se u bilo kom delu Amerike organizuju biračka mesta.

Znači, u slučaju da se prijavi više od 100 ljudi, ministarstvo je dužno da im organizuje glasanje, bez obzira da li je u pitanju Aljaska, Nebraska ili Havaji?

-Apsolutno. U San Francisku su se organizovali i otišli smo tamo.

Mene će naslediti kolega Milan Varadinović, karijerni diplomata koji ima iskustva u Americi, i koji me je već jednom zamenio na mestu konzula u Vašingtonu. Koliko znam, i on će ostati u funkciji konzula-žerana

Pet i po godina proveli ste ovde u statusu konzul-žerana, što prevedeno znači “vršilac dužnosti”. Zbog čega vas država Srbija za svo ovo vreme nije imenovala u funkciju generalnog konzula sa punim kapacitetom, imajući u vidu značaj ovog mesta i brojnu zajednicu Srba koja tu živi?

-Ja vam na to pitanje ne mogu odgovoriti, to je pitanje za šefa diplomatije i za Vladu Srbije.

Hvala. A da li znate ko će biti vaš naslednik i da li će on dobiti mandat u punom statusu?

-Mene će naslediti kolega Milan Varadinović, karijerni diplomata koji ima iskustva u Americi, i koji me je već jednom zamenio na mestu konzula u Vašingtonu. Koliko znam, i on će i dalje biti konzul-žeran.

Zanimljivo… Želim da Vas pitam nešto što nije u nadležnosti Konzulata…Svedoci smo da naši mališani, srpska deca u Americi i ovde u Čikagu, sve slabije govore maternjim jezikom. Kako vi to komentarišete i kako mislite da problem može biti rešen?

-To ste dobro primetili. To je jedan proces i bilo bi dobro kada bi svi mi mogli nešto da učinimo da sačuvamo naš jezik. Po meni, ove dve škole koje imamo u Milvokiju i Čikagu su nešto najzahvalnije u tom smislu. To su regularne škole u kojima se nastava izvodi i na srpskom i na engleskom jeziku.

Srpski jezik se definitivno najefikasnije uči u porodicama. Govorite srpski jezik sa svojom decom čak i kada ona odgovaraju na engleskom, to je moj savet…

Te škole, na žalost, nemaju velike kapacitete…

-Da, tu dolazimo do toga da je porodica bila i ostala mesto gde se najefikasnije uči srpski jezik. Moj savet je da roditelji nastave da govore sa decom srpski jezik kada ona krenu da idu u školu, da ih leti šalju kod baka, deka, rodbine, jer će na taj način očuvati jezik. Možda ne na nivou književnog jezika, ali u svakom slučaju dovoljno. U Evropi, tamo gde ima naših ljudi, imamo slučajeve da se organizuje nastava na srpskom jeziku. Toga ovde još uvek nema, a postoje uslovi…

Bilo je skoro nekih pokušaja u Kaliforniji…

-Tu bi trebalo da se organizuju roditelji jer je država Srbija dužna da odreaguje ako se pojavi optimalan broj dece za dopunsku nastavu. Postoje nedeljne škole jezika pri crkvama, neki kursevi na skajpu, ali je definitivno najefikasnije kada se to upražnjava u porodicama. Govorite srpski jezik sa svojiom decom čak i kada ona odgovaraju na engleskom, to je moj savet.

Koliko država može da pomogne u tom smislu…Eto, recimo, u celoj Americi, gde žive stotine hiljada naših građana, ne postoji nijedan srpski kulturni centar? Smatrate li da nam je to potrebno?

-Država čini koliko može. Postoje nadležna ministarstva…

Pitam vas kao građanina, ne kao konzula…

-Znate, lepo je kada imate kulturni centar. To imaju velike nacije, poput Francuza, Rusa, Nemaca…To, međutim, zahteva značajna finansijska sredstva.

Ti centri bi mogli da žive od onoga čime se bave…

-Ja ne znam koliko bi to bilo moguće….Kultura danas nema granica, postoje načini da afirmišete svoju kulturu i svoj narod i bez kulturnih centara. Svaki Konzulat ili Ambasada je svojevrsni kulturni centar. Ukoliko organizuje ili podržava kulturne događaje…I mi to činimo. Organizovali smo događaje sa značajnim imenima srpske kulture, književnosti koje imate ovde u Čikagu. Iskoristili smo dolazak svakog kulturnog radnika da mu organizujemo nešto u Konzulatu ili u ovom gradu. Imali smo književno veče sa našim najvećim savremenim piscem istorijskih romana Nikolom Moravčevićem, koji živi u Čikagu. Zatim sa slikarem Savom Rakočevićem, Vidom Ognjenović... Godine 2014. smo uspeli da organizujemo humanitarni koncert na kome je između ostalih učestvovao i Stefan Milenković, i da skupimo novac za kupovinu klavira za Kolarac. Ali za neke veće projekte trebaju sredstva. Država može da pomogne preko pojedinačnih projekata, tu su konkursi koje organizuje Ministarstvo kulture i Ministarstvo spoljnih poslova – Uprava za dijasporu. Za očuvanje naše kulture, tradicije, jezika…i na njima naša dijaspora može da konkuriše i dobije novac.

Srpska dijaspora već ima jedan kulturni centar ovde u Čikagu, koji nije pod upravom države već su ga srpskoj zajednici kao legat ostavili oficiri kraljeve vojske. Taj kulturni centar, poznatiji kao Srpska kuća, već tri i po godine ne radi, sa čim ste vi upoznati, a jedna mala grupa ljudi je prisvojila vlast i odlučuje o svemu. Kako vi vidite rešenje te situacije? To bi možda mogla da bude zamena za ono što u ovom trenutku država ne može da obezbedi građanima, mesto gde bi mogle da se dešavaju kulturne manifestacije, organizuju škole jezika…

-Bili smo ponosni dok je taj kulturni centar, odnosno Muzej “Sveti Sava”, bio centar kulturnih okupljanja i žao nam je što postoji ta podela oko budućnosti samog objekta i verujem da će cela zajednica naći načina da se očuva jedan tako važan centar na toj ili na nekoj drugoj lokaciji.

Moj utisak je da kao srpska zajednica nismo u dovoljnoj meri povezani, što je apsurd u današnje vreme digitalizacije. Morali bi da iskoristimo sva sredstva, društvene mreže, e-mail liste i sve ostalo, da tu komunikaciju dignemo na jedan viši nivo

Kad pominjemo srpsku zajednicu…Zanima me kakav ste utisak stekli o njoj, tj. o nama…Koliko smo organizovani, povezani, koliko smo složni, koliko spremni jedni drugima da pomognemo…?

-Hvala vam na ovom pitanju…Moj utisak je da nismo u dovoljnoj meri povezani, što je apsurd u današnje vreme digitalizacije. Prosto bi morali da iskoristimo sva sredstva, društvene mreže, e-mail liste i sve ostalo, da tu komunikaciju dignemo na jedan viši nivo. Trebaju nam informacije koje kruže, da bi ljudi imali veći izbor sadržaja u kojima mogu da učestvuju. Imamo situaciju da su građani vezani za crkvu ili neke druge organizacije i ostaju izolovani, ne znaju šta se dešava u nekoj drugoj parohiji ili organizaciji, zato što nema razmene informacija.

Mislite da je ta podela iz Drugog svetskog rata i dalje živa…?

-To je istorija našeg rasejanja. Ali mislim da su, na našu sreću, te podele u velikoj meri prevaziđene. To je jedan od razloga zašto mi danas ovde imamo veliki broj crkava koje su relativno blizu jedne drugih, ali kažem to je sada za nama. To su sada sve potencijali koje mi treba da iskoristimo. Da bi se povezali potreban nam je entuzijazam. Konzulat ima svoju mejling listu i na dnevnoj bazi je ažurira, da bi sutra mogli što više ljudi da obavestimo o nekim stvarima. To je nezaobilazni i najbrži način, ali značajne su i društvene mreže, poput Fejsbuka, koji nam je dosta pomogao u promovisanju naših usluga i aktivnosti.

Još jednu stvar želim da kažem…Kontekst se promenio, nisu više vremena kao ranije. Mnoge organizacije iz 50-60-tih godina i danas postoje ali su druge okolnosti. Mnoge su osnovane ne samo da bi čuvale srpski jezik i tradiciju, nego su imale i jaku antikomunističku crtu. A danas komunizma više nema, i onda se i uloga tih organizacija promenila. U poslednje vreme se pojavilo dosta lokalnih udruženja, krajiških Srba, Srba iz Bosne i Hercegovine, pojavljuju se nove humanitarne organizacije koje pomažu srpskim porodicama, naročito na Kosovu i Metohiji. Danas nam možda ne trebaju one organizacije koje su nekad postojale, jer se promenio kontekst, stil života i komunikacije. Ranije su naši građani jedva čekali nedelju da odu u crkvu, da se sretnu sa nekim i popričaju. A danas ste u direktnom kontaktu sa ljudima putem elektronskih uređaja, tako da se izgubila draž te direktne komunikacije i druženja, iako je još uvek prisutna. Pogotovo leti, kada za vikende ima toliko događaja da ne možete da stignete na sva mesta. Ja sam se trudio da se pojavim svuda gde naša zajednica nešto organizuje, naročito u naseljima daleko od Čikaga, sa kojima nemamo tako često kontakte. Bili smo gosti na manifestacijama u Kaliforniji, Teksasu, Arizoni…

Pomenuli ste humanitarne manifestacije… Sa nama ovde u Čikagu donedavno je bio i Goran Nikolić, slabovidi maratonac koji je oborio Ginisov rekord pretrčavši 77 maratona za 77 dana, a sve u cilju da prikupi sredstva za dvoranu u Srbiji u kojoj bi se pripremali naši paraolimpijci. Taj čovek je ovde došao u organizaciji jedne organizacije koja ga je prevarila i on se našao na ulici. Onda se javio Vama…

– Biti konzul je ne samo čast jer predstavljate svoju zemlju već je i zadovoljstvo što možete da pomognete ljudima. I mi se sa takvim slučajevima svaki dan susrećemo. I meni je bilo zadovoljstvo što sam upoznao Gorana Nikolića iz Kragujevca, jednog divnog čoveka koji je došao ovde kod nas u Konzulat i rekao šta planira. Moja tj. naša pomoć je bila zaista skromna, spojili smo ga sa ljudima iz manastira Gračanica, koji su mu obezbedili smeštaj i hranu, uslove da on ostvari svoj cilj. Takođe, obavestili smo medije o tom njegovom poduhvatu, koji su informaciju proširili dalje. Žao mi je što nam se građani koji dolaze ovde sa nekim ciljevima ne jave i ranije, da bi mogli savetima da im pomognemo, uputimo, ali nam je drago kada dođu u Konzulat i pozivam ih da to i ubuduće čine. Vremena u kojima je Konzulat iz političkih razloga izbegavan je prošlost, ovo je kuća za sve naše ljude.

Posle deset godina službovanja u Americi uskoro se vraćate u Srbiju. Koliko vam to znači i koliko vam je nedostajala?

-Puno mi znači. Ovo je bila jedna misija ali tamo su naši prijatelji i rodbina, tamo je naš dom, tako da se radujemo povratku u Srbiju. Obično posle svake misije u inostranstvu provedem 3-4 godine u Srbiji, pa se nadam da će tako biti i ovaj put. Teško je bilo šta planirati kada ste diplomata ali se nadam da ćemo ostati neko vreme jer volimo da budemo u Srbiji, i ja i moja porodica, Vraćam se bogatiji jer sam upoznao veliki broj ljudi, stekao mnogo prijatelja iz Amerike i čitavog sveta, konzularnog kora, i naravno srpske zajednice. Danas je lako održavati kontakte i čuvati prijateljstva i verujem da će to i meni poći za rukom.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto&Video: Goran Pikula