Connect with us

aktuelno

INTERVJU, BIL GOULD, FAITH NO MORE, 2.DEO: Mnogo je više stvari koje spajaju balkanske narode od onih koje ih razdvajaju

Published

on

U drugom delu intervjua sa rok zvezdom i proizvođačem srpske šljivovice “Yebiga” razgovarali smo o muzici, planovima grupe Faith no More, o tome kako je nastala pesma “Priština” i kako su “Ajde Jano” uvrstili na repertoar, onome šta spaja i razdvaja balkanske narode…

Bil Gould je osnivač i basista Faith no More, jednog od najvećih rok bendova sveta na prelazu iz 20. u 21.vek, ali takođe i benda koji je tokom karijere razvio posebno prisnu vezu sa publikom u Srbiji i na Balkanu. Da je ljubav i naklonost obostrana govori i činjenica da je Bil, i nakon što je bend prestao da svira, nastavio da obilazi balkanske zemlje, gde je u međuvremenu stekao mnogo prijatelja.

U prvom delu intervjua saznali smo kako je ta “zaraza” Balkanom dovela do toga da Bil postane proizvođač autentične srpske šljivovice pod nazivom – Yebiga, te njegovim ambicijama da svojom rakijom osvoji tržište Amerike.

U drugom delu razgovarali smo o muzici, Faith no More, pesmama “Ajde Jano” i “Priština”, onome šta spaja i razdvaja balkanske narode.

Počeli smo od toga šta se trenutno dešava sa bendom koji je osnovao sada već davne 1982.godine i koji je prošao put od alternativne scene kalifornijske Bay Area pa do svetskih turneja i stadionskih koncerata na svih pet kontinenata.

-Svojevremeno smo napravili pauzu koja je trajala 11 godina (1998-2009, prim. aut) i onda smo se ponovo skupili 2009.godine, da bi konstantno bili na turnejama do 2016, u međuvremenu snimili jedan album (“Sol Invictus”, 2015), bili veoma produktivni. Tada smo uzeli predah, zato što smo se malo umorili za tih sedam godina koje smo proveli konstantno radeći. Sada ponovo razgovaramo o tome šta bi mogli da radimo dalje, pričamo o našoj budućnosti.

NEŠTO SE KRČKA: Faith no More polako slažu kockice, verni fanovi čekaju i nadaju se

Stvar je u tome da smo mi vrlo iskreni, radimo ono što volimo i to onda kada želimo. Novac ne utiče na to. Dobri smo, još uvek nas vode prave stvari. Moramo da smislimo šta ćemo i moramo svi da stanemo iza toga, da svi to osete kao svoju misiju. Kad mi budemo zadovoljni, i ljudi koji nas vole i slušaju će biti zadovoljni.

– Stvar je u tome da smo mi vrlo iskreni, radimo ono što volimo i to onda kada želimo. Novac ne utiče na to. Dobri smo, još uvek nas vode prave stvari. Moramo da smislimo šta ćemo kao kolektiv i moramo svi da stanemo iza toga, da svi to osete kao svoju misiju. Ponekad se to čini nemogućim. Zapravo, to i nije neki efikasan pristup, ali osećam da kada se ponovo budemo ujedinili i konačni rezultat će biti bolji, i ljudi koji nas prate i vole će moći to da osete.

Igrate se pomalo sa živcima svojih fanova…

-Da, ali najviše od svega se igramo sa sopstvenim živcima(smeh). Nije lako postići da se grupa veoma različitih ljudi slaže oko svega. Ali većina naših fanova to kapira i poštuje. I najbolje što možemo jeste da odgovorimo na to poštovanje tako što ćemo sačuvati visoke standarde.

Šta radiš kad se na baviš muzikom. Šta je trenutno tvoja preokupacija, osim što se baviš proizvodnjom srpske rakije?

-Imam studio u kome ljudi sviraju, probaju, u njemu smo snimili i poslednji album “Faith no More”. Pre sedam meseci smo imali veliku poplavu, tako da je studio potopljen i morao sam da ga preselim, što mi je baš teško palo. Takođe, imam svoju etiketu, izdavačku kuću “Koolarrow”, koja se uglavnom bavi otkrivanjem mladim, talentovanih bendova i objavljivanjem njihovih albuma…

BUM SA BALKANA: Bil Gould već godinama sarađuje sa Dubiozom FOTO: Goran Lizdek

Tražim zanimljive bendove širom sveta. U mojoj izdavačkoj kući je i jedan bosanski bend, “Dubioza kolektiv”, ali i jedan bend iz Sijetla “Kultur Shock”, koji je osnovao Bosanac, Srajalija, Srđan Jevđević. To su sjajni ljudi i odlični muzičari, volim i slušam njihove pesme

Pokušavaš da nađeš neke nove zvezde u čuvenoj Bay area, iz koje su potekli mnogi veliki bendovi, od Grateful Dead, Jefferson Airplane, Creedance, Santane, preko Primus, Dead Kennedys, do Faith no More…

-Ne, zapravo sam više okrenut produkciji stranih bendova, jer je američkoj muzici već posvećeno dosta pažnje. Imam jedan odličan bend iz Čilea Como Asesinar a Felipes, zatim ruski bend UsssY, a tu su i bendovi tebi sigurno poznati, bosanski “Dubioza kolektiv” i bend iz Sijetla koji se zove “Kultur shock”, a koga predvodi takođe jedan čovek iz Bosne, Sarajlija, Srđan Jevđević (svojevremeno na ex-YU sceni poznatiji kao Đino Banana, prim aut.) To su sve sjajni ljudi i muzičari i pokušavam da im otvorim američko tržište jer njihova muzika to zaslužuje.

Kako si pronašao ove balkanske bendove?

-Čuo sam te pesme na našim putovanjima, na kraju upoznao momke i oduševio se. To je nešto što osećam kao prirodnu vezu, ja zaista slušam i volim tu muziku. Što se Dubioze tiče, počeli smo saradnju tako što je moja kuća bila izdavač i distributer njihovog petog albuma “Wild Wild East”, nakon čega smo radili na tome da ih probijemo na američko i evropsko tržište. Usledili su albumi “Apsurdistan” i “Happy machine”. Razgovaramo o nekoj vrsti kreativne saradnje, uradio sam za njih već jedan remiks…problem je što su oni stalno na putu i dosta smo daleko jedni od drugih, nadam se da će uskoro ponovo na američku turneju…

Da li si u skorije vreme čuo neki dobar bend na srpskoj rokenrol sceni?

-Partibrejkersi su dobra stara škola, zatim Pekinška Patka i Direktori. Ima tu još nekih bendova koje sam čuo i koji su dobri, ali ne mogu sad da se setim imena.

SRBIJA ILI SIBIRIA: Da li je menadžer mislio da je to jedno te isto?

Mnogo merikanaca meša Srbiju i Sibir (Sajbiria). Čini mi se da je i naš agent pomešao ta dva pojma, pa nam je ugovorio dva koncerta za dva dana(smeh).

U Srbiji si sa Faith no More gostovao dva puta, jednom na Exitu i jednom na Ušću, u Beogradu. Šta pamtiš sa tih koncerata osim, naravno, rakije…

-Teško je ne setiti se rakije, jer je bilo svuda oko nas… U Novom Sadu je bilo super, atmosfera je bila sjajna, burek takođe. Kao i u Beogradu, na Belgrade calling festivalu, samo što smo tada bili u haosu, jer smo već sledećeg dana nastupali u gradu Permu, Rusija, Sibir, tako da smo bukvalno sa svirke otrčali na avion, jedan pa drugi, da bi stigli na vreme. Tako da nam taj koncert i nije ostao u nekom sećanju, jer nismo imali vremena da uživamo.

Iz Srbije u Sibir, mnogi u Americi mešaju ta dva pojma…

-Možda je i naš agent tada pomešao te dve stvari, pa nam je zato ugovorio dva koncerta za dva dana(smeh). Zanimljivo je da su nas tada u Sibiru na sceni dočekali generatori iz doba Drugog svetskog rata, bili su toliko jaki i proizvodili tako glasan zvuk… Bilo je to neverovatno iskustvo…

Na sceni u Beogradu i Novom Sadu ste tada odsvirali našu narodnu pesmu “Ajde Jano”. Otkud to, gde ste je čuli i kako ste odlučili da je stavite na repertoar?

-To je pesma koju sam čuo još odavno i mnogo mi se dopala, ali sam joj prvi put ozbiljno posvetio pažnju kada sam 2001.godine u studiju miksao verziju benda “Kultur Shock”. Nisam tada znao jezik, ali su Đino (Banana, Srđan Jevđević, prim aut.) i Val iz benda su mi objasnili kako je to kultna stvar. Izgledalo je, s obzirom da smo se konačno spremali da prvi put sviramo u Srbiji, da je pravo vreme da uz nekoliko dana proba naučimo tu stvar i odemo nešto dalje u komunikaciji sa ljudima nego što bi to bilo kroz klasičan rok kliše. Balkan stvarno može da bude ponosan na svoju tradicionalnu muziku, tamo ima još dosta sjajnih, vanvremenskih stvari.

“AJDE JANO”: Majk Paton na EXIT-u nije naučio da igra kolo, ali je publika bila oduševljena

Još jedna vaša pesma sa izdanja “Album of The Year” je izazvala mnogo polemike na Balkanu. Otkud “Priština”, kako je ona nastala…?

-Na kraju turneje 1995.godine u Nemačkoj, moj prijatelj Eric i ja smo uzeli kola, nekog starog istočnonemačkog “trabanta”, najgori automobil svih vremena, i krenuli prema Jugu, na Balkan, gde je rat još trajao. Prvo smo došli u Beograd, zatim produžili preko Prištine, na putu prema Albaniji. U to vreme je tamo bilo izuzetno napeto. Tenkovi su bili na ulicama, a policija je pretresala ljude. Između ostalog i nas u “trabantu”. Izašli smo napolje, otvorili kofere… Tada u Americi niko nije znao šta se tamo dešava, američka štampa o tome nije pisala. A sve je izgledalo kao da će svakoga časa da eksplodira, osećalo se u vazduhu. To mesto je na mene ostavilo veliki utisak, a pesma je uspomena na te dane i ono što smo tamo videli i doživeli.

Da li si ikada kasnije bio u Prištini?

-Da, bila je to već drugačija situacija. Ali ne mogu reći da sam tamo dovoljno boravio da mogu tačno da komentarišem o onome šta se sada tamo dešava. Na Kosovu i u Albaniji imam prijatelje, Srbe i Albance. Nikad nisam svirao u Prištini, ali jesam jednom u Mitrovici, u severnom delu, u kafiću koji se zove “Black Lady Club”(Crna dama).

Koliko znaš o istoriji tog kraja, konkretno Kosova?

-Znam dosta, ali nisam odrastao sa tim, kao što su Srbi i Albanci. To je jedna vrlo kompleksna situacija koju je teško razumeti ako niste živeli tamo, bez obzira koliko možda pročitali u medijima i knjigama. Ali ja se trudim da naučim koliko god mogu.

PRIŠTINA: Pesma koju je napisao život

Proputovao si celom bivšom Jugoslavijom, upoznao mnoge ljude tamo, svih nacija i religija…Koliko si kao stranac, Amerikanac, među njima primetio zajedničkih, a koliko stvari koje ih razdvajaju?

-Primetio sam razlike, politički i verski motivisane da dovedu do podele, razdvajanja. Ali sam shvatio da balkanski narodi imaju više sličnosti, iz moje perspektive. Uočio sam više zajedničkih stvari, u karakteru, mentalitetu, pa i muzici. Na kraju krajeva, svi tamo piju rakiju koja prilično liči, kao da je recept jednom davno svima podelio isti čovek. Kad god odlazim tamo, imam neopisivu želju da ih vidim zajedno. To je sve što mogu da kažem o narodima na Balkanu.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Promo – Faith No More

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *