Toliko je bio posvećen pisanju da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi a neko traži našu kćerku. Ona ga posle pita ko je bio, kaže: “Ne znam.” “A što nisi zapisao?” “A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji?“, priseća se udovica pisca
Ljiljana je bila udata za Borislava Pekića 34 godine, a sada stanuje u Ulici Borislava Pekića. Kad su je iz opštine Vračar pitali koja bi ulica trebalo da nosi njegovo ime, gospođa Pekić je rekla: „Najbolje da bude neka mala, koja neće nikome da smeta.“ U toj ulici je i stanovao.
Od kad ga nema, a tome je 25 godina, ona živi preslušavajući magnetofonske trake i objavljujući njegova dela. To joj je i spaslo život. Prvi put “Besnilo” je štampano pre 32 godine, a svake sezone ima po nekoliko izdanja, i po svemu sudeći biće ih još mnogo.
„Prve godine bez njega bilo je strašno. Nisam bila u stanju da izađem iz kuće. A onda me je prijateljica, doktorka, savetovala da se krećem. Stignem do prvog parka, počnem da plačem i vratim se. Šta ću među ljudima kad stalno plačem? A još teža okolnost je bila što nisam mogla da budem ni sa kćerkom, jer nas dve nismo imale šta da radimo zajedno, osim da sedimo i plačemo. Onda sam našla na stotine tih traka, snimljene dnevnike, razne beleške za “Zlatno runo”. To mi je pomoglo da preživim jer sam stalno slušala njegov glas, zamišljala sam kako mi telefonira iz Beograda. To je nešto neprocenjivo, a naročito zato što je snimao samo za sebe, tako da sam tada prvi put to čula. Ne znam šta bih radila, nisam od žena domaćica koje bi kuvale ručkove i brisale prašinu.“
ODBRANA I POSLEDNJI DANI
„Po prirodi sam optimista i nikad ne verujem u loš ishod. Mislila sam da će se izvući, da će sve biti u redu. Često žmurim i ne slušam loše stvari ili ih moj mozak odmah protumači na neki bolji način. Čak i kad su lekari rekli da mu je ostalo još šest meseci, odmahnula sam rukom, verovala sam da to nije tačno, a u stvari mu je ostalo samo mesec dana. Poslednje tri nedelje je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske.
Toliko je bio posvećen pisanju da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi a neko traži našu kćerku. Ona ga posle pita ko je bio, kaže: ’Ne znam.’ ’A što nisi zapisao?’
’A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji?’“
„Nije teško bilo pogoditi od čega će da umre jer je pušio dve kutije dnevno“, kaže gospođa Pekić, dok pali cigaretu.
„Pušio je mnogo i znao je da ga čeka rak pluća. Čak je otprilike znao i godinu, u njegovim dnevnicima stoji da ima velike planove, ali samo do 60. godine, a umro je u 62. godini. Tu tuberkulozu, za koju kažu da se nikad ne izleči, samo se zaleči, dobio je još u zatvoru. Išao je na kontrole, ali kancer bronhija je vrlo podmukao jer se ne otkrije dok ne bude kasno. Voleo je alkohol. Pio je viski kad smo imali para, a dok smo bili u Beogradu, obično neki vinjak ili rakiju. Uglavnom neko žestoko piće, nije mu prijalo vino, ni crveno ni belo, jedno mu je stvaralo kiselinu, a drugo nije voleo. Sve je intenzivno radio, pa i pio, ali je dobro podnosio alkohol, takav mu je bio organizam – pije dosta ali se ne napije. I to je neka veština, valjda. Mislim da je to radio iz dosade, kad sedi u društvu i ljudi pričaju koješta, on pije, mrzi ga da ode, i šta će, naprosto pije. U Londonu, pošto je imao apsolutnu slobodu i niko ga nije gnjavio, malo je konzumirao alkohol. Toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi a neko traži našu kćerku. Ona ga posle pita ko je bio, kaže: ’Ne znam.’
’A što nisi zapisao?’
’A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji?’“
TEŠKO DETINJSTVO IH POVEZALO
Osim što su bili srodne duše i večni partneri, Ljiljana i Borislav su delili još nešto – teško detinjstvo.
„Imala sam udoban i privilegovan početak, putovala sam s roditeljima u inostranstvo na letovanje i zimovanje. Ali, sa 12 godina sam doživela strašnu tragediju, otac mi je ubijen 1944, a njega sam obožavala. To je za mene bio kraj sveta, mislila sam da ću da se ubijem. Život bez oca nisam mogla da zamislim, smatrala sam da nema svrhe više da živim. A onda smo surovo bili izbačeni na ulicu, bez igde ičega. Moja majka, iako pravnik s perfektnim znanjem francuskog, nije mogla nigde da se zaposli 11 godina. Živeli smo od pomoći prijatelja i rođaka, i valjda sam se tu prekalila, pa posle sve ovo drugo što mi se dešavalo nisam tako tragično shvatala.“
Borislav je rođen u Podgorici 1930. godine. Njegov otac, kao sreski načelnik, svake dve-tri godine dobijao je premeštaj, pa su živeli u Podgorici, Kninu, Bečeju, i pred sam rat na Cetinju, gde je išao u školu. Kada je došao rat, otac Vojislav, borac za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, bio je proteran iz Crne Gore.
„Došli su u Bavanište, kod Pančeva, odakle je moja svekrva. Tamo su na imanju njegove bake proveli rat. Bio je jedinac, okružen svom roditeljskom pažnjom. Oni su preživeli paklenih pet godina, od 1948. do 1953, dok je on bio u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije.“
U nekrologu koji je posle Pekićeve smrti objavljen u Politici Slobodan Selenić se osvrnuo na taj odnos među ljudima koji su se voleli i uvažavali: ’Bili smo prijatelji dugo i ja znam da sam Boru veoma voleo (kako je lako bilo voleti ga!), a nikada nismo prešli na ti.
Kad se udavala dobila je savet od bližnjih: „Verovatno nećete imati novca, verovatno će ti biti teško, ali sa njim ti sigurno neće biti dosadno, a dosada je ono što ubija svaki brak.“
Predrag Palavestra u svojim sećanjima na Pekića tvrdi da je bio mnogo neposredniji i prisniji sa svojim prijateljima iz burnih đačkih dana nego u književnim krugovima, „gde je napadno i izveštačeno održavao distancu otmene pristojnosti na uljudnom odstojanju.“
SA PRIJATELJIMA UVEK NA “VI”
„Mnogima se, čak i u najbližem krugu, uvek obraćao sa ’vi’ i toga se kruto držao i kada bi posle jakog pića popustile druge stege i ograde. Kada smo jednom 1983. godine zajedno putovali iz Londona u Lankaster da kod Dušana Puvačića provedemo nekoliko dana u gostima i obiđemo jezera u Lejk Distriktu, našli smo se u zakazano vreme na železničkoj stanici ’Hjuston’ i stali u red za izlazak na peron. U jednom trenutku, usred razgovora, onako visok i šiljat, on mi se blago priklonio na uho i tiho šapnuo: ’Molim vas, budite tako dobri pa mi pričuvajte ovo mesto i stvari dok se ne vratim, jer ću se inače ovde sada usrati.’ Isto tako zvanično obraćao se i Mihizu, s kojim je u tesnom prijateljstvu proveo više od pola života i kome je uvek prvom davao na čitanje svoje rukopise. Svi njegovi književni prijatelji poštovali su tu njegovu igru.
U nekrologu, koji je posle Pekićeve smrti objavljen u Politici Slobodan Selenić se osvrnuo na taj odnos među ljudima koji su se voleli i uvažavali: ’Bili smo prijatelji dugo i ja znam da sam Boru veoma voleo (kako je lako bilo voleti ga!), a nikada nismo prešli na ti. Ne znam zašto je to odgovaralo Bori, ali ja sam rado istrajavao na ovom, kod nas neuobičajenom oslovljavanju među prijateljima, stavljajući tako svima do znanja da razgovaram sa gospodinom. Bora je bio gospodin, pravi, bez napora i ne hoteći to, kao neki osiromašeni plemić kraljevskog porekla o kome nikada i nikome ne govori.’ Svetlanu Velmar Janković Pekić je svagda zvao ’gospođo Svetlana’, ali je, na opšte čuđenje, govorio ’ti’ pesniku Miodragu Pavloviću, poslovično poznatom po neprijatnom ophođenju, neljubaznosti i hladnoj uzdržanosti. Kada ga je Pavlović posećivao u Londonu i odsedao kod njega u gostima, nijedan prozor u kući se, zbog straha od promaje, nije smeo otvoriti, iako su i Pekić i njegova supruga uvek mnogo pušili. Kada je iz Francuske kod njih dolazio Kiš, nabavka duvana i viskija bi se udvostručila.“
SA KIŠOM O SVEMU SEM O KNJIGAMA
A sa Kišom je znao da razgovara od osam uveče do osam ujutru, i nisu pričali o knjigama, jer su im bile „dosadne i odvratne“. I nedovoljne. Pekić o tome piše:
„Poslednji put smo opet bili sami, kod mene u Beogradu. U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj… Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: ’Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način’. Drugi je rekao: ’A možda je baš to – život’.“
Kad je govorio studentima na mitingu 1991, rekao je: ’Nemojte gledati na sat, to neće biti ni danas, ni sutra…’ Znao je da mi nismo spremni za demokratiju jer život pod diktaturom od 1944. do 2000. godine morao je da ostavi traga.“
Kada je umro Kiš, negde u predvečerje 15. oktobra 1989, javio se Pekić telefonom svom prijatelju i uredniku Radoslavu Bratiću i ridajući saopštio mu tužnu vest. Tog dana i te noći proveli su 14 sati po kafanama. Sve vreme su pričali o Danilu i sve vreme im nije falilo suza. Na kraju su završili u Klubu književnika. Što je više pio (a pio je kao kozak, to kaže Mihiz) – Pekić je bivao sve duhovitiji. U jednom trenutku u Klub ulazi Jaša Grobarov, poprilično nakresan. Prišao je Bori i ustremio se na njega: „Sram te bilo, umesto da ti umreš a ne Kiš koga sam toliko voleo.“ Pekić mu je bez razmišljanja odgovorio: „Dragi Jašo, ja sam već odavno mrtav – samo ti to ne znaš.“ Grobarov je ostao bez reči, okrenuo se oko svoje ose i izašao.
DEMOKRATIJA I OSTALE STRASTI
Tri godine pred smrt, sa još 12 intelektualaca, obnovio je Demokratsku stranku, pa je vrlo brzo postao i član Glavnog odbora DS-a.
„Osnivanje Demokratske stranke je bio naš zajednički san, samo što ja nisam imala ni tu energiju niti mogućnost, kao arhitekta, da na bilo šta utičem. A on je imao moć zbog svojih knjiga, autoriteta, i uvek je gurao stvari do zida i uvek bi ga malo pomerio, kad god je mogao. Ja sam ostala u Londonu, a on me je redovno zvao iz Beograda da kaže šta se dešava sa strankom.“
Ne smemo ni da pretpostavimo šta bi danas rekao za Demokratsku stranku.
„Davno bi on to batalio, ali s druge strane, na osnovu onog što je pisao videlo se da nije očekivao da će to da bude med i mleko. Kad je govorio studentima na onom mitingu 1991, rekao je: ’Nemojte gledati na sat, to neće biti ni danas, ni sutra…’ Znao je da mi nismo spremni za demokratiju jer život pod diktaturom od 1944. do 2000. godine morao je da ostavi traga.“
Iz knjige Aleksandra Đuričića “Čuvarkuće – udovice pisaca”
Knjigu možete poručiti na sajtu Samizdat B92 www.samizdatb92.rs putem linka goo.gl/jmbevL po ceni od 880,00 dinara + cena poštarine.
