“I nikad nam niko neće oduzeti srce koje je u tim vremenima kucalo u ritmu varoši. I kada nestanemo, i kada nas ne bude bilo, iz neke kocke, u nekom senovitom ćošku, obešene pored prozora, bićemo prisutni kraj naše dece kojoj će sudbina, siguran sam, biti bolji saveznik”, piše Prele u svom “Slovu u kocki”
Kao nepopravljivi šunjač po Knez Mihailovoj, primećujem promene, orlove, štampu i lep narod koji prkosi nebuloznim vremenima. Bulterijeri mi uteruju strah onako zdepasti ne puštajući ni laj na šetače koji se sapliću o njihove kratke noge. Pudlicama je odzvonilo!
U jednom izlogu ufiksiram majice, pletene korpe kakve su se nosile na Hajdučku česmu za 1. maj, ešarpe, šarene plajvaze i KOCKU! Onu sa ulice, čistu, oblikovanu kako su je majstori presekli, sa mesinganom kukom!? Piše, kocka iz Knez Mihailove.
Neki genije je shvatio da kamen, osim što služi struganju pendžeta, za Beograđane ima i „širi” značaj odskora. Vratio nam je kocku poput bumeranga. Lokacija je adekvatna – pored fontane pred kojom je stajao kordon nasuprot Beogradu. The rest is well known!
U konkurenciji dvoglavih orlova čini se posve marginalnim znamenjem, koje će pre pobuditi efekat pripadnosti prethodnika plišanih zbivanja i osećanje lagodnog šapata – „bio sam tamo”! Stvarno, znači više od toga. U novom kontekstu, nazovimo objekat prepoznatljivim „zaslužnima za narod”!
Za razliku od kamenja za kupus na verandama šibicarskih naselja, kocka će naći svoje moralno stanarsko pravo po potkrovljima prepravljenim na mobu, garsonjerama pokojnog ujaka i sklepanim garažama ojačanim betonskim blokovima. U atomskim skloništima u kojima vežbaju budući beogradski „Doorsi”.
Prilikom poseta, tražićemo pogledom okačenu kocku na vidnom mestu nasleđenog stana domaćina, proveravajući da li smo te večeri zaista na pravom mestu. Od te sitnice zavisiće kompletna atmosfera skromne večeri i večere, formiraće se mišljenje o poznanicima, teći konverzacija kada se naše sredovečne pratilje povuku u kuhinju. Mnogi će se ponovo naći. Veliki broj i izgubiti. Neka bude tako.
Za razliku od kamenja za kupus na verandama šibicarskih naselja, kocka će naći svoje moralno stanarsko pravo po potkrovljima prepravljenim na mobu, garsonjerama pokojnog ujaka i sklepanim garažama ojačanim betonskim blokovima. U atomskim skloništima u kojima vežbaju budući beogradski „Doorsi”.
Kocku sa „Štrafte” ugradićemo u mozak bitisanja razapetog između surove realnosti i retkih buđenja savesti. Centralno mesto u životu generacije na izmaku. Kamen temeljac dolazeće.
Naravno, nekome će zamagliti pogled, drugima, opet, zasmetati taman sjaj, ali kocku smo ugradili u našu stvarnost, nijedan kramp neće iskopati kao kvaran zub pripadnika armije koja je uludo trošila godine. Predstavljaće orden građanske savesti.
Kada se desi, što je pravedno, da nam starost potkreše kolena, čuvaćemo Knez Mihailovu u sopstvenom domu. Šetaćemo kockom gledajući je poput čarobne kugle. Prepoznati u njenom žarištu događaje koji će bledeti i izgubiti na veličini. Svako će imati deo „Štrafte” zauvek.
I nikad nam niko neće oduzeti srce koje je u tim vremenima kucalo u ritmu varoši. I kada nestanemo, i kada nas ne bude bilo, iz neke kocke, u nekom senovitom ćošku, obešene pored prozora, bićemo prisutni kraj naše dece kojoj će sudbina, siguran sam, biti bolji saveznik.
NAPISAO: Dušan Prelević Prele
Ovo je samo jedna od mnogo priča u knjizi “Ko želi da živi večno”, koju možete kupiti samo online putem sajta www.dusanprelevic.rs
