Connect with us

Amerika

DA ZEMLJAKU CRKNE KRAVA (KAMION ILI KAFANA): Kako smo se pokazali tokom racije na ilegalne emigrante u Americi…

Published

on

Nedelja za nama bila je prilično stresna za sve Srbe, Balkance, a naročito Meksikance koji borave u SAD a nemaju – “papire”. Vi koji živite ovde znate o čemu pričam…

Služba za emigraciju i carine (ICE) je, naime, proteklog ponedeljka krenula u još pre dve sedmice najavljenu veliku akciju (po naški – raciju) na ilegalne emigrante. Dakle, sve one zlosrećnike kojima je još ranije naloženo da napuste zemlju, ali i one koji su ovde došli sa turističkim i drugim vizama pa se zadržali “malo duže”, a nisu u procesu za legalizaciju svog boravka (brak, politički azil…).

Planirani “plen” – milion deportovanih ilegalnih emigrantskih duša. Dovoljno da srce krene da zebe, bez obzira koliko legalni bili…

Iako su se na meti našli ponajviše Meksikanci, koji su fakat najbrojniji i na koje Trampova administracija i predsednik lično izgleda imaju najveći pik, nas je naša muka najviše zabolela, pa ću o tome i da pišem. Sebično, ali tako je.

RADIO “MILEVA

Dakle, u ponedeljak ujutru, negde oko 10 sati, brzinom munje je našom čikaškom Balkan čaršijom prostrujala informacija da su agenti Službe za emigracije banuli u tri srpske kamiondžijske firme. A odmah zatim “Radio Mileva” je javila da uniformisani službenici “random” legitimišu po kancelarijama, nikoga od zaposlenih ne puštaju da napusti firmu, a ilegalce pakuju direktno u džipove.

Panika!

Pošto slučajno poznajem vlasnika jedne od kompanija koje su se našle na udaru, pozovem čoveka telefonom da proverim šta se dešava, spreman ko zapeta puška da se na ovom istom portalu najstrašnije okomim na te “Trampove siledžije” što obzira i obraza nemaju…

“Alo, jesi ti onaj novinar?” Nisam stigao ni da odgovorim, sledi nastavak: “Samo da znaš da su upali u Skadarliju, Beograd kafe i Stefan gril! Kupe redom!”

Kad ono… Vlasnik kompanije mi prvo potvrdi da su agenti zaista bili u njegovoj firmi. A onda na to doda i kako su se dotični ponašali krajnje profesionalno i pristojno, da nikoga nisu legitimisali ni priveli, već su još na ulazu pokazali nalog od Suda, te tražili od njega da im popuni neke obrasce za zaposlene i pošalje u roku od nedelju dana. Posle u vrh glave pola sata pokupili se, njih troje, i otišli. Doviđenja. Doviđenja.

Razmišljam, nema čovek razloga da me laže, da su nekog njegovog priveli ne bi mogao to da sakrije, a da slaže ne bi ga oprali ni Dunav ni jezero Mičigen. U čemu je onda problem?!

Dok sam se ja tako mislio, usput apdejtujući već objavljeni tekst o raciji na portalu, zvoni telefon. Nepoznat broj.

“Alo, jesi ti onaj novinar?” Nisam stigao ni da odgovorim, sledi nastavak: “Samo da znaš da su upali u Skadarliju, Beograd kafe i Stefan gril! Kupe redom!”

Opet ne stigoh da ga upitam ni ko je, šta je, ni odakle mu informacije, a već se čulo ono: “tu-tu, tu-tu…”

Opet prebirem po adresaru, sad zovem vlasnika restorana… Ovaj se ne javlja. Otkud to…? Crv sumnje sad već počinje i mene da jede, nagriza. Konačno, javlja se ugostitelj. Identična priča. Sve mirno, ni traga ni glasa od racije, legitimacije, ljudi jedu, piju…

Kad se frka malo stišala, to popodne me zove drugar, kamiondžija. Vrišti.

-Jebo im pas mater! Javili su da na I-55 (autoput koji od Čikaga vodi prema jugu, državama Tenesi i Misisipi, prim.aut.), kružio sam 200 milja okolo, izlomio kamion po nekim uličicama… I onda saznam da nikog nije bilo na 55-tici, sve čisto. Džaba sam se vozikao, izgubio pola dana. Zamisli kakva smo stoka…

CIRKUS I POSLEDICE

Ostatak dana sam proveo na telefonu i Fejsbuku, ubeđujući ljude da slobodno mogu da izvedu porodicu na ručak jer nema racija po restoranima, kako niko nije priveden, kako su putevi “čisti”, kako nisu bili u 20 naših firmi već samo u tri, i tako dalje…

A morao sam i javno, na portalu, da demantujem najgori i najopasniji trač od svih koji su se toga dana pojavili – da je najveći krivac za čitavu dramu zapravo srpski državljanin koji je pre dve nedelje deportovan iz Njujorka i koji je, kako su javljali “pouzdani izvori”, ocinkario naše kompanije američkim vlastima. Pokušao sam da objasnim da čovek nije imao nijedan motiv za tako nešto – kako nikada nije živeo u Čikagu niti radio za neku ovdašnju kompaniju, kako nikada nije vozio kamion…

Nisam siguran koliko sam u tome uspeo. Kada jednom pustiš duha iz boce posle ga je teško uhvatiti…

Tako su, treba to ovde istaći, zbog panike koja je nastala, srpske i balkanske trucking kompanije izgubile ovih dana velike svote novca. Mnogo vozača nije izašlo na puteve, mnogo zaposlenih je ostalo kod kuće, isprepadano masovnom histerijom koju smo u najvećoj meri sami skuvali, začinili i – servirali

I tu dolazimo do poente.

Izgleda da nama, pored nas samih, i ne trebaju neprijatelji. Nisu to ni Trampovi agenti, ni očajno spora procedura za dobijanje statusa, ni loš market u trucking business-u…

Naš najveći problem leži u nama samima.

Na svu muku koja nas je snašla, umesto da na vest o racijama zbijemo redove i jedni drugima pomognemo, pre svega pravovremenim i proverenim informacijama, mi smo napravili cirkus, a na površinu su isplivale one naše tradicionalne osobine, koje izgleda ne izumiru lako ni hiljadama milja daleko od rodne grude. Neko će to nazvati “trčanjem pred rudu”. Blaga reč, ako mene pitate.

MAŠTA U SEPTIČKOJ JAMI

Zavist, zloba, crknuta komšijska (zemljačka) krava (kamion), a ponajviše ta neverovatna, neviđena sposobnost da u vanrednim situacijama izmaštamo, izmislimo, zatim u tu izmišljotinu ubedimo sami sebe. Pa, kada laž u našoj glavi fermentiše i postane istina, e onda prelazimo na druge…

Pritom, naravno, ne mareći za posledice. A obično sami sebi jamu iskopamo. Septičku. I na kraju upadnemo u nju, do grla.

Tako su, treba to ovde istaći, zbog panike koja je nastala, blagodareći gomili dezinformacija poput ovih gore, plus ko zna koliko onih za koje nisam ni čuo, srpske i balkanske trucking kompanije izgubile ovih dana velike svote novca. I ne samo kompanije, nego još više pojedinci. Mnogo vozača nije izašlo na puteve, mnogo zaposlenih je ostalo kod kuće (i ostalo bez dnevnice), isprepadano masovnom histerijom koju smo u najvećoj meri sami skuvali, začinili i – servirali.

Pametnom dovoljno da sledeći put stavi prst na čelo pre nego što pusti jezik u promet. I mozak “na otavu”.

Aman, ljudi…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Gregory Bull / AP