“Ti ljudi nisu imali ništa, a dali su nam sve što su imali. Rizikovali su svoj život zbog nas, da su bili uhvaćeni dok su nas štitili, stradali bi”, priča pukovnik u penziji Karl Volpask kome su glavu sačuvali Draža Mihailović i njegovi ljudi u Pranjanima, gde je proveo mesec dana
-Zauvek ću biti zahvalan Srbima za žrtvu koju su podneli 1944, kada su nam spasli živote – poručuje u ekskluzivnoj ispovesti za Kurir pukovnik američke vojske u penziji Karl Volpask (Carl J. Walpusk), koji je spasen tokom operacije „Halijard“ u leto 1944. i dan-danas, 75 godina kasnije, seća se detalja iz Srbije.
Na naše pitanje šta mu je najjači utisak tokom 33 dana provedena u zapadnoj Srbiji, 95-godišnji Volpask naglašava:
DOBROVOLJAC
– Dobrota ljudi koji su brinuli o nama. Hranili su nas i skrivali od neprijatelja. Ti ljudi nisu imali ništa, a dali su nam sve što su imali. Zauvek ću im biti zahvalan za njihovu žrtvu. Rizikovali su svoj život zbog nas, da su bili uhvaćeni dok su nas štitili, stradali bi.
Ta drama na nebu iznad Srbije, tadašnje Jugoslavije, odigrala se 14. jula 1944. Volpask je tog dana bio dobrovoljno u posadi aviona „B-24 libertator“. Ideja dvadesetogodišnjeg Karla bila je da dobrovoljnim naletima i gađanjima što pre oduži dug otadžbini i vrati se kući.
O tome da može da bude oboren ili nastrada, kako kaže, nije ni razmišljao. Posada koja je avionu nadenula ime „Never a Dull Moment“ (S njim nikad nije dosadno) bacila je bombe na naftna polja u gradu Ploešti, u Rumuniji. Ali fatalni pogodak stigao je iz nemačkog „ME-109 fajtersa“. Bombarderu B-24 oštetili su hidraulične kontrole i onesposobili kormilo. Sistem za upravljanje nije više postojao.
Kad sam pao, video sam da tu stoje dvojica uniformisanih ljudi s puškama. Nisam znao da li će biti prijateljski raspoloženi ili su deo okupacionih snaga
Na pet i po hiljada metara visine jedini spas bio je skok. Desetorica Amerikanaca su uspela. Avion se zabio u zemlju, a u njemu je bio jedino Tomas P. Lavet, koji je verovatno bio mrtav i pre nego što je avion pao. Volpask je iskočio i pao, kako kaže, u planinsku oblast, ne seća naziva tačne lokacije.
– Spustio sam se veoma teško, u blizini ogromne stene. I bio sam veoma srećan što sam je promašio. Dok sam padao padobranom, ostao sam bez cipela. Kad sam pao, video sam da tu stoje dvojica uniformisanih ljudi s puškama. Nisam znao da li će biti prijateljski raspoloženi ili su deo okupacionih snaga. Imali su parče bele tkanine vezano za pušku i mahali su tom puškom, pa sam po tome zaključio da su prijateljski raspoloženi – seća se Volpask.
Kaže i da je nedaleko od njega pao mitraljezac iz pogođenog aviona, te da su ih zajedno preuzeli četnici.
ŠOK OD ŠLJIVOVICE
– Odveli su nas u najbližu varoš. Kad smo prišli varoši, izašli su pred nas sa dva konja, tako da smo mogli da jašemo. Sakupili su svoje vojnike i paradirali pored nas sa svojim zastavama. Ljudi su nam čestitali i ponudili nas pićem – seća se Volpask, koji je pri padu samo uganuo zglob.
Više od mesec dana je bio među Srbima i proveo ih je u stalnom pokretu.
– Ta 33 dana proveo sam idući od kuće do kuće. Bili smo u ambarima i čekali vojnike da nas prebace na drugu lokaciju. Pomerali smo se svaki dan – kaže Volpask.
Pokazao sam joj da sam žedan, ušla je unutra i vratila se s velikom čašom napunjenom nečim za šta sam mislio da je voda. Međutim, umesto vode bila je šljivovica. Uzeo sam gutljaj, zaista se šokirao i nisam mogao da završim piće
I sve vreme bez cipela. Zar se nisu mogle naći cipele za američkog vojnika?
– Nisu. Sve one koje su mi donosili bile su male za moja stopala. Nikako mi nisu bile taman. Ne sećam se da sam imao cipele od tog trenutka – navodi Volpask.
I danas se seća šokantnog susreta sa šljivovicom.
– Hodao sam dugo, bilo mi je vrelo, sav sam bio znojav. U dvorištu kuće pored puta bila je žena. Pokazao sam joj da sam žedan, ušla je unutra i vratila se s velikom čašom napunjenom nečim za šta sam mislio da je voda. Međutim, umesto vode bila je šljivovica. Uzeo sam gutljaj, zaista se šokirao i nisam mogao da završim piće – seća se Volpask vatrenog krštenja.
SUSRET SA DRAŽOM
Volpask se jednom sreo i sa đeneralom Dražom Mihailovićem.
– Draža se upoznao sa svima nama u nekoj šumovitoj oblasti. Pričao nam je šta je sve radio da bi nam pomogao. Nismo bili u mogućnosti da se ponaosob rukujemo ili pričamo s njim jer nas je bilo baš mnogo. Oficiri su ga sreli još jednom, ali su informacije uglavnom slane posredstvom njegovih visokorangiranih ljudi – kazao je Volpask.
On posle 1944. nije više boravio u Srbiji, ali i dan-danas pamti jednu našu reč – dobra.
A na pitanje šta 75 godina kasnije prvo pomisli kada čuje reč „Halijard“, Volpask je rekao:
– Kada sam spasen, to je bio jedan od najboljih dana u mojoj mladosti.
Avionom C-47 odleteo je iz Pranjana u Italiju. Posle izbavljenja bio je stacioniran u Hjustonu, u Teksasu. Ni on ni ostali spaseni Amerikanci nisu mogli da se vrate u borbe u Evropi jer im je rečeno da će, budu li zarobljeni, biti ubijeni kao špijuni. Takođe, naglašeno im je i da ne smeju ništa pričati o svom izbavljenju. Ipak, oni su posle rata na sva usta govorili o Dražinoj pomoći, pokušavali su da ga spasu. Nije išlo…
Izvor: Kurir/Jelena S. Spasić Foto: Privatna arhiva
